Пише: Давор Џалто
Готово да не прође дан на Балкану без неке трагедије, већих или мањих размера. Убиства, појединачна или масовна, учињена с предумишљајем или из нехата, постала су уобичајен медијски садржај.
Најновија је погибија 15 особа у Новом Саду, као последица пада надстрешнице зграде главне железничке станице. Ужас овај пут није (бар не директно) произведен руком неког психопате, већ ”несрећним случајем”. Али тај ”случај” се могао антиципирати и могао се спречити.
Када неко постави нагазну мину на месту где се очекује пролазак људи, онда стајање на њу није просто ”несрећан случај” већ припремљено убиство с одложеним дејством.
Када би постојале функционалне институције, разумне процедуре које се при томе и поштују, када би се одлуке доносиле на темељу онога најбољег што стручно знање и технологија могу дати, када не би било енормне корупције, када не би било узурпације власти и томе слично – не би било ни ове трагедије.
Када год стигне вест о масовној погибији недужних људи, грађани су у шоку, неверици, осећају комбинацију туге, беса и немоћи. Власт онда уведе дане жалости, аналитичари причају о томе како и шта се десило, организује се неки протест, и ствари крену даље, истим током лоше бесконачности.
Медији пожуре у нову серију сензационалистичке пропаганде, ред ”вести” о томе како изгледа нова задњица неке проститутке, па ред ”вести” о томе ко кога ”меље” на неком од ратишта, па ред ”вести” о последњим постигнућима власти, па ред усхићења како ”смо најбољи” и како нам ”не може нико ништа”, или, опет, ред очајавања над тим како то што има овде ”нема нигде”, и како овде никад неће бити,”као у нормалном свету”.
Ту је и непресушан океан бизарности најразличитијег типа с ”друштвених мрежа”.
И велики број грађана је већ анестезиран, већ су поново уловљени у пропагандну машинерију која каналише њихову фрустрацију, мржњу, (не)задовољство, наду, страх… Поново су спремни на поделе по свим, па и најбесмисленијим линијама, поново су спремни да нападају све што није део њихове зоне (фиктивног) комфора, поново су безвољни, с расутом пажњом, поново се осећају фрустрирано, при чему та фрустрација не производи било какав користан ефекат, опет су без снаге и храбрости да се организују, да нешто покрену, нешто ново сазнају…
И тако до нове трагедије.
Србија је препуна случајева најразличитијих ”падова”, с тим што, на срећу, има и оних који не проузрокују погибију људи. Падају фасаде, урушавају се зграде, чак и читава брда. И то је само метафора за ”падове” других врста, попут колапса институција, пропасти јавне сфере и образовања…
Има неке застрашујуће симболике у овом паду надстрешнице. Управо оно што би требало да ”штити” људе, од кише и других временских (не)прилика, доводи до њиховог убиства.
Живимо у первертираном, орвелијанском свету, у коме институције ”мира” производе ратове, у коме се ропство проглашава слободом, у коме је лаж једина истина, у ком су лекови и храна често отрови, у коме оно што треба да обезбеди заштиту проузрокује смрт.
Лако је ламентирати када се деси трагедија. Тешко је радити на томе да се трагедије спрече, или бар да се шанса да се догоде сведе на најмању могућу меру.
А спречавање или бар минимизирање шанси за трагедију и деструкцију захтева много тога, на шта, изгледа, највећи број грађана није спреман. Јер колико год било тешко окупити довољан број грађана који би били спремни да истрајно протестују како би једном полуделом режиму видели леђа, још је теже радити на грађењу друштва и институција.
Урушавање зграда и њихових делова је слика урушеног друштва. Да до оваквих и сличних ствари не би долазило потребно је квалитетно образовање, етичност у раду, добра организација и стратегија не само за смену постојеће власти, већ и за развој друштва за много година након тога.
И истрајност, посвећен рад који се наставља и када прође први талас усхићења неком идејом или неким пројектом.
Међутим све поменуто је на тако ниском нивоу да је исто могуће ефикасно неутралисати са свега пар дана пропаганде. А надстрешнице ће наставити да падају, док цела земља не остане под ведрим небом, препуштена природним стихијама као ”безбеднијем” животном и радном амбијенту.
Извор: Аутограф.хр
