Пише: Елис Бекташ
Чак и она чељад која ме површно познавала знала је да гајим становито и за једног официра помало сумњиво поштовање према књигама па су једном негдје уочи Дејтона извиђачи сусједне јединице мени лично јавили да у полусрушеној подручној школи на ничијој земљи пропадају књиге из школске библиотеке. Пошто ми је вазда било неподношљивије кад пропадају књиге него чељад ја сам казао свом Шиљи да упали Голфа двојку па смо разлоканим и блатњавим путем и праћени новембарском кишом отишли на назначену координату коју су ми дали ови извиђачи и на којој се одиста налазила школа са пропадајућим књигама али се испоставило да су ту исту координату имале и противничке минобацaчлије.
Како смо изашли из Голфа тако стадоше долијетати осамдесетдвомилиметарске мине и распрскавати се око нас а неки је ентузијаст покушао чак и ПАМ-ом да нас одврати од племените мисије спашавања књига од пропадања но срећом је удаљеност за ПАМ у рукама приученог нишанџије била сувише велика да би његова ватра била ефикасна а учинак минобацачих пројектила био је редуциран услијед расквашене земље у коју су се те мине дубоко заривале па је сноп гелера углавном одлазио увис али и даље је постојала опасност да нека мина чвакне у Голфа или у зид школе па нас поблања својим убојним парчадима.
Услијед те опасности Шиљо и ја потражисмо заклон иза једног чвршћег зида изнад ког је чак и нешто крова остало па смо тако заштићени од кише а донекле и од погибељи чекали да омркне надајући се да ће Голф преживјети душманско бесмислено расипање минобацачке муниције на један тако безначајан и нерентабилан циљ како се не бисмо морали пјешке враћати у рејон размјештаја а највећи проблем нам је представљало то што смо мисли да ћемо се у овој спасилачкој мисији задржати сасвим кратко па смо кренули недовољно опремљени што ће рећи да смо имали само неколико цигарета уза се.
То је допринијело порасту нервозе па како смо испушили пар цигарета мој Шиљо је мени овако казао – јебем ли ти дан кад си прво слово научио и још ти јебем прву сликовницу коју си у руке узео, требам овдје погинут због твоје изопачене склоности ка књигама и то баш сад кад Алији, Слоби и Фрањи у Дејтону руке заврћу и чвоке им ударају да потпишу прекид ратних дејстава. Ја сам се добродушно осмјехивао и говорио свом Шиљи – нека болан, кад ово прође разумјећеш да је ово можда и најхуманији задатак на ком смо били за све ове ратне године.
Но од тада прођоше многе године током којих сам помно посматрао како се послијератна стварност обичне домаће сиротиње претвара у међуратно сновиђење зле фукаре и небројено се пута освједочио да књиге а поготово оне из школских библиотека у себи носе разорнији набој од оног из минобацачких мина осамдесет два милиметра и да су те књиге раниле па и убиле више мозгова него мине и куршуми скупа што су ранили и убили чељади у рату који је избио превасходно због кретенских књига из којих су хорде кретена сисале кретенлуке и вјеровале у њих упркос властитим чулима а тако је и морало бити јер џаба вам и за курац чула кад немате разума да ваљано процесуира чулима прикупљене информације и да их интегрише у поуздан и разумљив те логичан и конзистентан обавјештајни и оперативни извјештај.
Стога и након толиких година кад год се сјетим те згоде и свог наивног хуманизма који ме је натјерао да кренем у племениту и сумануту мисију спашавања књига, ја се сјетим и Шиљиних ријечи па самоме себи поновим – јебем ли ти дан кад си прво слово научио и још ти јебем прву сликовницу коју си у руке узео.
