Пише: Жарко Марковић
рофесор на Факултету политичких наука у Бањалуци Ђорђе Вуковић има обичај да аутора ових редова једном годишње позове као госта на предавање студентима политикологије да би им приближио односе између медија и политичара, представио очекивања која новинари имају од будућих политиколога и кандидовао друге сродне теме које бивају отворене у складу са интересовањима будућих академских грађана наше Републике.
Корисна је то работа, свакако, за све укључене стране. Степен интеракције варира од генерације до генерације. Неки питају више, други мање, неки су заинтересовани искључиво за основе функционисања медија и њихове релације са политиком, други имају осјећај за финесе па постављају конкретнија питања. На предавању почетком ове седмице једна студенткиња ми је поставила, наизглед једноставно, питање, које је гласило: “Који је, по Вама, модел идеалног политичара и како би он требало да изгледа?”.
У теорији, одговор би требало такође да буде једноставан и да обилује флоскулама попут оних да треба да буде поштен, честит, непоткупљив, да има осјећај за јавни и национални интерес, да их заступа без компромиса и на крају да сав свој хабитус упрегне у борбу за бољи живот грађана. Таква врста одговора не би задовољила ни оног ко пита, а још мање оног који одговара те је било потребно посегнути за конкретним примјерима. И ту је настала блокада.
Како изгледа идеалан политичар и има ли га у Републици Српској, питање је, у ствари, за милион долара. Издвојити једног је тешко, а склопити идеалног од више њих још теже. Готово немогуће.
Миодраг Петровић Чкаља: Две деценије од одласка глумачке легенде и симбола домаће комедије
Како динамика поменутог универзитетског часа није дозвољавала дуже размишљање, а радозналост студенткиње је некако ваљало испоштовати, ипак је поменуто једно име. Само једно. Зоран Ђинђић.
Није случајно покојни српски премијер први који данас пада на памет у том контексту и то не само зато што баш ових дана телевизије емитују серију “Сабља”. Сама та серија, међутим, оживјела је помало и заборављене ставове о његовој улози у српској политици с краја прошлог и почетком овог вијека. Краћа расправа о Ђинђићу, међутим, лако је разбила тезу да је баш он био прототип идеалног српског политичара уз незаобилазну опаску да је прерана смрт учинила много на идеализацији његовог лика и дјела, чиме су Срби генерално склони, јер већ два вијека прво убију властите вође па их онда хвале на сва звона.
Двадесет једну годину након његове смрти Ђинђић је и даље предмет контроверзних наглабања. И док једни тврде да би данас свим срцем био уз Александра Вучића, други сматрају да би се гнушао садашње српске власти. Истина је, вјероватно, негдје на средини, у сваком случају, далеко од идеалног.
Извор: Глас Српске
