Пише: Еуген Дојл
Превод: Журнал
Све чешће чујем како коментатори на сајтовима који прате вести о Западној Азији и Блиском истоку држе Колективни Запад одговорним за геноцид — „злочин свих злочина“.
Иако сам згрожен поступцима своје владе, као Новозеланђанин сам осjетио нелагоду када сам недавно чуо да је моја земља описана као дио „Осовине геноцида“. У Јемену, амерички бомбардери Б52 испуштају свој терет на људе који покушавају да зауставе убијање у Гази. Финци, Данци, Норвежани, Аустралијанци, Новозеланђани и Грци су сви послали мање контингенте да нападну Јемен као дiо Операције „Чувар просперитета“, спектакуларно неуспjешне америчке кампање за деблокаду Црвеног мора. Хути кажу да неће престати с борбом док геноцид не престане. Звучи разумно.
Већина западних земаља није се придружила случају против Израела пред Међународним судом правде, али су зато дијелиле обавештајне податке са Израелом, тренирале с њиховим снагама, пружале одмор и опоравак војницима који су се вратили са бојишта у Гази, блокирале палестинске избјеглице и пружале вриједну дипломатску подршку Израелу у УН-у. Британски авиони надлијећу Газу да би обезбиједили податке, а њемачки теретни брод стигао је прошле недјеље у Александрију, натоварен стотинама хиљада килограма експлозива за убијање још више палестинских цивила. Геноцид је колективни напор Колективног Запада.
Запад ће „подржавати израелски режим док не истреби последњег Палестинца,“ каже Мухамед Сајед Маранди, америчко-ирански академик. Према његовим ријечима, оно што наше владе раде је у најбољем случају „лагана осуда“, али у осудном тренутку, остају нијеме.
„Дозволиће истрјебљење народа Газе. А ако Израел крене на Западну обалу, дозволиће и то. Ни у једном тренутку не видим да ће Запад спријечити истребљење,“ каже Маранди. Гледајући на наше учинак током протеклих седам деценија и оно што се данас дешава, то је процјена са којом се не могу спорити.
Али зашто бисмо слушали некога из Исламске Републике Иран, могли бисте се запитати. Ко су они да нам држе лекције? Ја ствари видим другачије. У нашој дистопијској, пажљиво обликованој медијској сцени, ријетко се чује глас Иранаца. Морамо слушати више људи, не мање. Нисам присталица Ирана ни било које државе и сигурно се не слажем са свим што професор Маранди каже, али он ми пружа богатији увид него када пливам у бескрајноом мору пропаганде ратних злочинаца Првог реда као што су Џо Бајден, Бенјамин Нетањаху, Антони Блинкен и њихови портпароли.
Маранди, професор енглеске књижевности и оријентализма на Универзитету у Техерану, био је члан иранског тима за преговоре који је посредовао у нуклеарном споразуму ЈЦПОА (који су касније прекршиле Трампове и Бајденове администрације).
Он није неко ко ће ћутати. Има одлучност особе на коју је више пута пуцано. Као ветеран иранско-ирачког рата, Маранди је четири пута био рањаван, укључујући два пута хемијским оружјем, чије је кључне компоненте вјероватно испоручила Америка својем некадашњем савезнику Садаму Хусеину.
Прије неколико недеља, Маранди је био у Јужном Бејруту када су САД и Израел бацили десетине бомби на стамбене зграде, убивши стотине цивила у покушају да дођу до лидера Хезболаха (што је школски примјер ратног злочина који никада неће бити процесуиран). Убили су људе које је познавао. Репортеру Би-Би-Сија који је рекао да су, додуше, циљали Хезболах, одговорио је: „То је као да кажете за напад у Лондону 7. јула: ‘Бомбардовали су британско режимско упориште.’ Како би то звучало људима у Великој Британији?“
Дио онога што људе узнемирава код Марандија је то што он руши танку завјесу која одваја центре моћи од главних медија који понављају њихове ставове („Израел има легитимно право на самоодбрану“, итд.).
Што више наши лидери и медији трубе о праву Израела на самоодбрану, све више звучимо као Њемачка која је терорисала Европу тридесетих и четрдесетих година. И остатак свијета је то примијетио. Као што је Т. С. Елиот рекао: „Ништа не умире теже од жеље да мислимо добро о себи.“
На његову част, Пирс Морган је један од ретких који је позвао Марандија да да дужи интервју. Водили су вербалну „клопку“ која је постала вирална.
Маранди је изванредан у указивању на расизам који је уграђен у западњачки поглед на свет, шовинизам који омогућава западним умовима да цијене животе бијелаца, али омаловажавају стотине хиљада муслиманских живота изгубљених у Гази, Либану, Сирији, Ираку, Ирану, Афганистану, Либији, Јемену и другим местима.
„Нема разлога очекивати да ће једна опадајућа и очајна империја поступати цивилизовано. Иран је спреман на најгоре,“ каже он.
„У овој великој моралној борби, у свијету у којем данас живимо – а то значи холокауст у Гази – ко брани народ Газе, а ко подржава холокауст? Иран са својом малом групом савезника је сам против Запада,“ рекао је недавно Ними Алхоршиду из Дијалог Воркса.
Маранди прави јасну разлику између наших влада и наших народа. Потпуно је у праву када указује да што су људи млађи, то је већа вјероватноћа да ће се противити геноциду — укључујући све већи број младих јеврејских Американаца који су одбацили ционистички пројекат.
„Сви људи на читавом подручју Палестине морају бити једнаки — Јевреји, муслимани и хришћани. Исламска Република Иран неће дозволити САД, ЕУ, Велику Британију, Канаду, Аустралију, Нови Зеланд и ционистички режим да истријебе Палестинце из Газе.“
Чуо сам да је Мухамед Сајед Маранди у недавном интервјуу упутио занимљив позив свима нама. Рекао је да Осовина отпора треба да се сматра отвореном за све људе који се противе геноциду у Гази и који се противе наставку западног милитаризма у Западној Азији.
Никада не бих подржао политику Ирана, посебно по питањима као што су права жена, али ми је позив на прикључење широкој коалицији јасан: Осовина геноцида наспрам Осовине отпора. На чијој сте ви страни?
Еуген Дојл је новозеландски писац, новинар и активиста, са седиштем у Велингтону, који се бави питањима Блиског истока, геополитиком и безбједношћу у Азијско-пацифичком региону. Дојл је познат по оштрим критичким текстовима о улози западних сила у глобалним сукобима и њиховој политици на Блиском истоку, посебно кроз своје платформе као што су Solidarity* и *Peace & Planet News*. Поред тога, активно критикује растућу милитаризацију и савезе попут НАТО-а и АУКУС-а, упозоравајући на њихове потенцијалне посљедице за пацифичке земље, укључујући и Нови Зеланд. Дојл је и награђивани активиста, познат по свом залагању за мир и правду, који је своје прве протесте организовао са само 12 година када је био против рата у Вијетнаму.
Извор: Counterpunch
