Piše: Srđan Garčević
Ove godine se navršava trideset godina od smrti Kristofera Laša, velikog američkog istoričara i kulturnog kritičara, čija dela poput „Kultura narcizma“ i „Jedino i pravo nebo“ pružaju jedinstven uvid u probleme američkog, ali i šireg zapadnog društva i politike. Njegovo poslednje delo, posthumno objavljeno „Revolt elita i izdaja demokratije“, deluje posebno proročanski uoči izbora u Sjedinjenim Američkim Državama.
Listajući ovu knjigu staru tri decenije, mogu se prepoznati mnogi uzroci današnjeg pada poverenja u elite: od tehnokratskog odbijanja odgovornosti, pa čak i prihvatanja osnovnih granica realnosti, do nespremnosti akademske zajednice da se otvori za kritiku i pruži analizu umesto aktivizma u društvu.
Prema Lašovom mišljenju, tehnokratske, progresivne elite pokazale su se manje spremnim da se suoče sa odgovornostima vlasti i vođenja društva, ne samo u poređenju sa svojim aristokratskim prethodnicima, već i u poređenju sa masama, za koje je smatrao da su ne samo disciplinovanije, već i realističnije. Ovaj realizam ne-elita – njihovo verovanje da u društvenim strukturama prošlosti ima nečeg vrednog – bio je ismevan i odbacivan kao „konzervativan“, pa čak i „fašistički“ od strane elita, čije je verovanje u stalni napredak značilo da su mnoge od tih struktura bile demontirane bez da su bile zamenjene nečim adekvatnim, često u korist samih elita.
Najpraktičniji primer ovog trenda može se videti u tome kako su elite prihvatile globalizaciju 1990-ih. Lokalna proizvodnja u SAD-u (i širom Zapada) preseljena je u inostranstvo, dok se bivšim industrijskim radnicima gotovo magično obećavalo da će biti prekvalifikovani. Dok je već obrazovana elita imala koristi od oslobođenog kapitala, većina lokalnog stanovništva ostala je sa propadajućim gradovima, razorenim društvenim tkivom i malo čime što bi im donelo radost, osim opioida, koji su im ponovo plasirani kroz medicinsko-ekspertski kompleks. U roku od jedne decenije, elita ih je ismevala kao “ogorčene” zbog njihovih antiimigracionih i antitrgovinskih stavova, potom nazvala “jadnima”, a na kraju “smećem”, uprkos tome što je obećavala “nadu” i “radost” uz brigu za pogođene slojeve.
Međutim, dok je Laš predviđao opasnost koju narcistički progresivizam, oslobođen plemićke odgovornosti i obaveza, može naneti ne-elitama, takođe je upozorio na to kako se institucije elita mogu obesmisliti i dovesti do nestabilnog društva. S obzirom na njegovu akademsku karijeru, nije iznenađujuće da je prvenstveno ciljao na akademsku zajednicu, koju je smatrao sve više samozadovoljnom i nesposobnom da pruži bilo kakvo vođstvo širem društvu. Laš je takođe u sve većem fokusu na rasnu politiku video napad na zajedničke standarde neophodne za funkcionisanje meritokratije i sistema. Istovremeno, smatrao je da je (psiho-)“terapeutska kultura” posebno štetna za zdrave društvene veze, jer podstiče narcizam.
Na kraju, opterećeno ovim problemima, društvo prestaje da funkcioniše čak i za elite. Rešenje koje je Laš predlagao jeste populizam.
On vidi populizam kao „autentičan glas demokratije“ sa svojim „jednostavnim manirima“ i „direktnim govorom“, a najvažnije je to što „pretpostavlja da pojedinci zaslužuju poštovanje dok ne dokažu da ga nisu vredni, ali insistira na tome da preuzmu odgovornost za sebe.“ Ovo za njega predstavlja dobru korekciju preterano permisivnog „humanitarnog saosećanja,“ koje za njega predstavlja samo još jedan način odbijanja odgovornosti za stanje društva.
U decenijama nakon Lašove smrti, SAD i Zapad su doživeli ogroman tehnološki napredak. Međutim, istovremeno su bili pogođeni višestrukim finansijskim krizama, nekoliko neizvodljivih ratova, i na kraju pandemijom koja je donela zabrinjavajuće, iako privremeno, ograničavanje građanskih sloboda bez očiglednih koristi. Sve ovo ostavilo je društva manje jednakima i manje prosperitetnima za prosečnog građanina, dok oni odgovorni za te greške nisu snosili stvarne posledice.
Uspon nezapadnih sila, koje su izbegle neke od zamki na koje je Laš upozoravao, dodatno je pojačao pritisak na zapadne elite. Ipak, gotovo trideset godina nakon „Revolt elita“, akademska zajednica i etablirani mediji na Zapadu i u SAD-u se i dalje pitaju zašto se njihovi građani okreću populizmu i liderima koji govore jednostavnim jezikom, odbacujući lažnu zabrinutost i kulturu ogorčenosti.
Izvor: Kosovo Online
