Пише: Бошко Јакшић
Турнеја Урсуле фон дер Лајен, њена четврта по западном Балкану, била је пуна допадљиве симболике, неумерених похвала и пажљивог избегавања неугодних тема.
То што је кренула на пут одмах на старту свог другог мандата, државама региона шаље поруку да се питање проширења враћа у Брисел, што је резултат руске агресије на Украјину и прекоредног давања статуса кандидата Украјини, Грузији и Молдавији у децембру.
Може ли западни Балкан, истиснут с агенде проширења последњих година, да искористи повољнији политички амбијент проширења који и даље има доста противника унутар уније и који је временски продужен захтевом француског председника да ЕУ прво реформише себе, а тек онда прима нове чланове?
Лајенова је у Тирани, Скопљу, Сарајеву, Београду, Приштини и Подгорици домаћинима као пут бржих интеграција понудила План раста западног Балкана. Европска комисија одобрила је реформске агенде пет партнера, сем БиХ – због непотпуне документације, чиме се отвара пут за исплате из фонда вредног шест милијарди евра до краја године.
Оно што је упадљиво изостало јесте инсистирање на јачању демократије, правне државе, независних институција, слободе медија или борбе против корупције.
Много је ту било лепих речи какве регион слуша дуже од две деценије, од самита у Солуну. Највише похвала, рекао бих с правом, имала је на првој и последњој адреси своје турнеје: у Тирани и Подгорици.
Албанског премијера Едија Раму похвалила је за „сјајан посао” и „велике успехе” у процесу евроинтеграција.
Црној Гори је поручила да има све разлоге да буде „поносна”. Нахвалила је владу Милојка Спајића у складу с оценом коју је дала децембра прошле године, кад је рекла „нови моментум с новом владом”.
Једнако је важно и индикативно шта фрау Урсула није желела да коментарише. У Тирани је одбила да ишта каже о отварању кампа за мигранте који би могао да буде први од „избегличких паркинга” по региону како би се заштитиле спољне границе ЕУ. У Подгорици ни речи о најави закона о агентима страног утицаја, што је реплика руског рецепта за притиске на „зечеве” и „плаћенике” из цивилног сектора.
У Скопљу је премијер Христијан Мицкоски очекивао да ЕУ помогне да се одблокира пут евроинтеграција Северне Македоније, да се уклоне препреке које поставља Бугарска, али о томе ни речи. Само захтев за измену Устава.
У Сарајеву је избегла да коментарише речи председавајућег Дениса Бећировића да Република Српска представља отворену претњу независности, суверенитету и територијалном интегритету државе БиХ. Све се свело на већ похабану фразу да БиХ има шансу али су потребне реформе. Само је недостајало да похвали Милорада Додика. Госпођа Фон дер Лајен морала је да буде конкретнија како би се помогло земљи у којој се не назире могућност било каквог договора, па су стале и очекиване реформе. Од марта нема конкретних потеза.
Фон дер Лајенова је у Приштини похвалила јачање косовске демократије и владавине права благо препоручујући „даљи рад на корацима” како би се земље чланице ЕУ сложиле да укину мере према Косову. Рекла је да је Охридски споразум кључан за Београд и Приштину – како би имали користи од Плана раста. Поново приоритет економији. Евро као мамац.
Један од малобројних одлучних потеза имала је у Београду, кад је одбила раније договорен састанак са српским премијером, пошто је он раније тог дана разговарао с руским министром за економију. Била је то јасна порука, али она је у контексту геостратешке политике а не реформских агенди. Све остало се током разговора с председником Србије свело на панегирике његовој политици.
Александар Вучић је после сусрета с председником Француске, канцеларом Немачке, премијерима Пољске и Грчке укњижио још један поен од Урсуле фон дер Лајен. То што није отишао на самит БРИКС-а у руском граду Казању готово да је изазвало одушевљење председнице Европске комисије.
Фон дер Лајенова је знала како да се квалификује за разговор с Вучићем – за разлику од новог известиоца Европског парламента за Србију Тонина Пицуле, коме је председник поручио: „Мораће много лепше да говори о Србији, с више поштовања да говори о Србији да би испунио услов, да би се квалификовао да дође до мене.”
Похвале реформама у Србији, као једној од „најнапреднијих земаља у процесу приступања ЕУ”, изазвале су отворено негодовање опозиције. Председник Странке слободе и правде Драган Ђилас био је веома директан кад је у отвореном писму упитао Лајенову да ли зна у којој земљи је била, да ли зна да својим понашањем и подршком човеку који задаје најјаче ударце идеји европске Србије понижава све који у ту идеју верују.
„Да ли вам буде бар мало непријатно док изговарате хвалоспеве на рачун власти у земљи европском шампиону у корупцији и криминалу? Да ли сте вашег пријатеља Александра Вучића питали зашто вређа новинаре, зашто је шпијунирао руску опозицију, зашто с Русијом има заједнички комитет за борбу против обојених револуција…?”
„Ми желимо Србију у Европи за чију смо слободу поднели огромне жртве не због вас и европских бирократа, већ због бољег живота наших грађана. То ћемо и остварити, али очигледно не с вама, као ни с корумпираном влашћу…”
Није то први пут да европски званичници чују овакве критике због попуштања Вучићевој ауторитарности, али ако бих требало све да сажмем, онда бих закључио да ЕУ јесте заинтересованија за проширење него што је била, али да је истинска демократизација региона при дну листе бриселских приоритета.
Шта друго значи изјава Фон дер Лајенове у Приштини да „велики успех проширења нису само политички споразуми и заједничке вредности, већ и економски просперитет”.
Да ли је то наговештај прилично калкулантског приступа у којем ЕУ намерава да оствари сопствене, пре свега економске интересе у финансијском супротстављању Кини и блокади политичких амбиција Русије? Више се инсистира на усклађивању спољних и безбедносних политика него на јачању вредности либералне демократије, која је све више угрожена и унутар уније.
Европска унија, тврди Фон дер Лајенова, има све потребне „алате и инструменте” да придруживање западног Балкана постане стварност. Утисак је да кључна алатка постаје новац, а не демократија. После стабилократије стиже време еврократије.
Извор: Политика
