Пише: Арундати Рој
Књижевници и активисткињи Арундати Рој додељена је награда ПЕН Пинтер, годишње признање које енглески ПЕН додељује у знак сећања на драмског писца Харолда Пинтера. Убрзо пошто је објављена одлука жирија, Рој је саопштила да ће свој део новца од награде донирати Фонду за помоћ палестинској деци.
За Храброг писца с којим добитници деле ПЕН-ово признање, Арундати Рој је изабрала Алу Абда ел-Фатаха, британско-египатског писца и активисту, који се још увек налази у затвору у Египту иако му је истекла петогодишња казна за „ширење лажних вести“. У наставку је говор који је Рој одржала на уручењу награде, 10. октобра 2024. у Британској библиотеци.
Захваљујем члановима енглеског ПЕН-а и члановима жирија за указану част доделом ПЕН Пинтер признања. Најпре бих да саопштим име овогодишњег храброг писца с којим ћу поделити награду.
Поздрављам Алау Абда ел-Фатаха, храброг писца и мог колегу добитника. Надали смо се и молили се да ћеш бити пуштен у септембру, али је египатска влада одлучила да си сувише диван писац и сувише опасан мислилац да би био ослобођен. Али ти си овде са нама. Ти си овде најважнија особа. У затвору си написао: „Моје речи су изгубиле сваку моћ, а ипак су и даље текле из мене. И даље сам имао глас, чак и ако их само шачица чује.“ Ми слушамо, Ала. Пажљиво.
Поздрављам и тебе, моја вољена Наоми Клајн, Алина и моја пријатељице. Хвала ти што си овде вечерас. То ми бескрајно много значи.
Поздрављам све вас окупљене, као и оне који су овој дивној публици можда невидљиви, али их ја видим јасно као и сваког овде. Говорим о својим пријатељима и саборцима који се налазе у затвору у Индији – адвокатима, професорима, студентима, новинарима – Умару Калиду, Гулфиш Фатими, Калиду Саифију, Шарџилу Имаму, Рони Вилсону, Сурендри Гадлингу, Махешу Раути. Обраћам се теби, мој пријатељу Кураме Парваизу, једном од најизузетнијих људи које познајем, а који је у затвору три године; и теби Ирфане Мехраџе и хиљадама затвореника у Кашмиру и широм земље чији су животи опустошени.
Фајненшел тајмс: Екстремисти предводе Нетанјахуов приступ рату са Хамасом
Када ми је Рут Бортвик, председница енглеског ПЕН-а и Пинтеровог панела, први пут писала о овој почасти, рекла је да се Пинтерова награда додељује писцу који својом „непоколебљивом, постојаном, жестоком интелектуалном снагом“ настоји да дефинише „праву истину наших живота и наших друштава“. То је цитат из говора Харолда Пинтера на уручењу Нобелове награде.
Реч „непоколебљиво“ ме је принудила да застанем на тренутак, јер о себи мислим као о некоме ко се готово непрестано колеба.
Задржала бих се мало на теми „колебања“ и „непоколебљивости“. Што би можда најбоље илустровао сам Харолд Пинтер:
„Присуствовао сам једном састанку у америчкој амбасади у Лондону касних 1980-их. Конгрес Сједињених Држава је требало да одлучи да ли ће дати још новца Контрашима за њихову кампању против државе Никарагве. Био сам у делегацији која је говорила у име Никарагве, али најважнији члан ове делегације био је свештеник Џон Меткалф. На челу америчке стране био је Рејмонд Зајц (тада заменик амбасадора, касније и сам амбасадор). Отац Меткалф је рекао: ’Господине, ја сам задужен за једну парохију на северу Никарагве. Моји парохијани су изградили школу, дом здравља, дом културе. Живели смо у миру. Пре неколико месеци, снаге Контре су напале парохију. Уништили су све: школу, дом здравља, дом културе. Силовали су медицинске сестре и учитељице, клали докторе, на најбруталнији начин. Понашали су се као дивљаци. Молимо вас да захтевате да америчка влада повуче своју подршку овој шокантној терористичкој активности.’ Рејмонд Зајц је био на добром гласу као рационалан, одговоран и врло софистициран човек. Био је веома поштован у дипломатским круговима. Саслушао је и затим проговорио. ’Оче’, рекао је, ’да вам кажем нешто. У рату увек страдају невини људи.’ Завладала је ледена тишина. Зурили смо у њега. Није се колебао.“
Сетите се да је председник Реган Контру назвао „моралним еквивалентом наших очева оснивача“. Тај израз му је очигледно био драг. Такође га је користио да опише авганистанске муџахедине које подржава ЦИА, а који су се потом претворили у талибане. Талибани су ти који данас владају Авганистаном пошто су водили двадесетогодишњи рат против америчке инвазије и окупације.
Пре Контре и муџахедина, био је рат у Вијетнаму и важила је непоколебљива америчка војна доктрина по којој су војници „убијали све што се креће“. Читање Пентагонских папира и других докумената о америчким ратним циљевима у Вијетнаму, приуштиће вам живахна и непоколебљива разматрања о томе како починити геноцид – да ли је боље одмах побити људе или их полако изгладњивати? Шта би боље изгледало?
Мирко Даутовић, експерт за међународне односе: Плаши ме хаос који се шири свијетом
Проблем с којим су се суочили саосећајни моћници у Пентагону био је тај што, за разлику од Американаца, који по њима желе „живот, срећу, богатство, моћ“, Азијци „стоички прихватају уништавање богатства и губитак живота“ – и присиљавају Америку да доведе своју „стратешку логику до краја, а то је геноцид“. Стравичан је то терет који се мора непоколебљиво носити.
И ево нас, све ове године касније, у још једном геноциду који траје више од годину дана. Телевизијски пренос непоколебљивог и непрекидног геноцида САД и Израела у Гази и сада Либану у одбрани колонијалне окупације и државе апартхејда. Број мртвих до сада је званично 42.000, од којих су већина жене и деца.
То не укључује оне који су умрли вриштећи под рушевинама зграда, квартова, читавих градова, оне чија тела још нису пронађена. Недавно истраживање Оксфама каже да је више деце убијено у Гази него у истом интервалу било ког другог рата у последњих двадесет година.
Да би олакшале своју колективну кривицу за почетну равнодушност према једном геноциду – нацистичком истребљивању милиона европских Јевреја – Сједињене Државе и Европа припремиле су терен за други.
Као и свака држава која је извршила етничко чишћење и геноцид у историји, израелски ционисти – који за себе верују да су „изабрани народ“ – почели су дехуманизацијом Палестинаца пре него што ће почети да их протерују са њихове земље и убијају.
Премијер Менахем Бегин назвао је Палестинце „двоножним зверима“, Јицак Рабин их је назвао „скакавцима“ који би „могли бити згажени“, а Голда Меир је рекла да „Палестинци не постоје“. Винстон Черчил, тај славни ратник против фашизма, рекао је: „Не признајем да пас у јаслама има коначно право на јасле, чак и ако је тамо дуго лежао“, а затим је обзнанио да „виша раса“ има коначно право на јасле.
Пошто су те двоножне звери, скакавци, пси и непостојећи људи побијени, етнички очишћени и гетоизовани, рођена је нова држава. Славила се као „земља без људи за људе без земље“. Држава Израел са нуклеарним наоружањем требало је да служи као војна испостава и капија ка природном богатству и ресурсима Блиског истока за САД и Европу. Красна подударност циљева и задатака.
Нова држава је добила подршку без оклевања и колебања, наоружавана и финансирана, тетошена и слављена, без обзира на злочине које је чинила. Одрасла је као заштићено дете у имућном дому чији се родитељи поносно осмехују на његова зверства.
Није чудо што данас може слободно да се хвали вршењем геноцида. (Пентагонски папири су бар били тајни. Морали су бити украдени. И дотурени јавности.) Није чудо што су израелски војници изгледа изгубили сваки осећај пристојности. Није чудо што преплављују друштвене мреже изопаченим видео снимцима на којима носе доњи веш жена које су убили или раселили, видео снимцима на којима опонашају умируће Палестинце и рањену децу или силоване и мучене затворенике, сликама себе како дижу у ваздух зграде док пуше цигарете или скакућу уз музику на својим слушалицама. Ко су ти људи?
Може ли ишта оправдати то што ради Израел?
Одговор је, према Израелу и његовим савезницима, као и западним медијима, напад Хамаса на Израел 7. октобра прошле године. Убиство израелских цивила и узимање израелских талаца. Према њима, историја је почела тек пре годину дана.
Дакле, у овом делу мог говора од мене се очекује да двосмислицама заштитим себе, своју „неутралност“, свој интелектуални положај. У овом делу треба да упаднем у морално изједначавање, да осудим Хамас и њихове савезнике из Хезболаха у Либану због убијања цивила и узимања људи за таоце. И да осудим људе у Гази који су славили Хамасов напад. Када се то уради, све постаје лако, зар не? Па добро. Сви су грозни, шта да се ради? Пођимо у шопинг…
Одбијам да играм игру осуђивања. Желим да будем јасна. Нећу говорити потлаченим људима како да се одупру угњетавању ни ко би требало да им буде савезник.
Када се амерички председник Џо Бајден састао са премијером Бењамином Нетањахуом и израелским ратним кабинетом током посете Израелу у октобру 2023, рекао је: „Не верујем да морате бити Јеврејин да бисте били циониста, и ја сам циониста.“
За разлику од председника Џоа Бајдена, који себе назива нејеврејским ционистом и непоколебљиво финансира и наоружава Израел док врши ратне злочине, ја се нећу изјашњавати или дефинисати на било који начин који је ужи од мог писања. Ја сам оно што пишем.
Потпуно сам свесна да би ми као књижевници каква јесам, немуслиманки и жени, било веома тешко, можда и немогуће да поживим дуго под влашћу Хамаса, Хезболаха или иранског режима. Али то овде није поента. Поента је да се образујемо о историји и околностима под којима су они настали.
Фајненшел тајмс: Екстремисти предводе Нетанјахуов приступ рату са Хамасом
Поента је да се они сада боре против геноцида који је у току. Поента је да се запитамо да ли се либерална, секуларна борбена сила може супротставити геноцидној ратној машини. Јер, када су све силе света против њих, коме се они могу обратити осим Богу? Свесна сам да Хезболах и ирански режим имају гласне критичаре у својим земљама, од којих неки чаме у затворима или су доживели далеко горе исходе.
Свесна сам да неки од њихових поступака – убијање цивила и узимање талаца 7. октобра – представљају ратне злочине. Међутим, не може се то изједначити са оним што Израел и Сједињене Државе раде у Гази, на Западној обали и сада у Либану. Корен свог насиља, укључујући и насиље од 7. октобра, јесте израелска окупација палестинске земље и потчињавање палестинског народа. Историја није почела 7. октобра 2023.
Питам вас, ко би се од нас који седимо у овој сали својевољно потчинио понижењу којем су Палестинци у Гази и на Западној обали деценијама изложени? Која мирољубива средства палестински народ није испробао? Који компромис нису прихватили – осим оног који од њих захтева да пузе на коленима и трпе понижење?
Израел не води рат за самоодбрану. Води агресорски рат. Рат за заузимање веће територије, јачање апартхејдског апарата и пооштравање контроле над палестинским народом и регионом.
Од 7. октобра 2023. године, осим десетина хиљада људи које је убио, Израел је у више наврата расељавао већину становника Газе. Бомбардовао је болнице. Намерно је циљао и убијао лекаре, хуманитарне раднике и новинаре.
Читаво становништво се изгладњује – тежи се брисању њихове историје. Све то и морално и материјално подржавају најбогатије, најмоћније владе на свету. И њихови медији. (Овде мислим и на своју земљу, Индију, која снабдева Израел оружјем, као и хиљадама радника.)
Између тих земаља и Израела нема много разлике. Само у прошлој години, САД су потрошиле 17,9 милијарди долара на војну помоћ Израелу. Дакле, хајде да се једном заувек ослободимо лажи о томе да су САД посредник, ограничавајући утицај, или како је то рекла Александрија Окасио-Кортез (за коју се сматра да је на екстремној левици мејнстрим америчке политике) „да неуморно ради на прекиду ватре“. Страна у геноциду не може бити посредник.
Сва та моћ и новац, сво оружје и сва могућа пропаганда, више не могу да сакрију рану која је Палестина. Рана из које крвари читав свет, укључујући и Израел.
Анкете показују да већина грађана у земљама чије владе омогућавају израелски геноцид, јасно говори да се са тим не слаже. Гледали смо маршеве више стотина хиљада људи – укључујући младу генерацију Јевреја, уморну од злоупотребе, уморну од лажи.
Ко би могао да замисли да ћемо доживети дан када ће немачка полиција хапсити своје јеврејске грађане због протеста против Израела и ционизма и оптуживати их за антисемитизам? Ко би рекао да ће америчка влада, у служби израелске државе, поткопати свој кардинални принцип слободе говора забраном пропалестинских слогана?
Такозвана морална архитектура западних демократија – са неколико часних изузетака – постала је суморна тема подсмеха у остатку света.
Када Бењамин Нетањаху држи мапу Блиског истока на којој је Палестина избрисана, а Израел се протеже од реке до мора, аплаудира му се као визионару који ради на остварењу сна о јеврејској домовини.
Али када Палестинци и они који их подржавају скандирају „од реке до мора, Палестина ће бити слободна“, оптужени су да изричито позивају на геноцид над Јеврејима.
Да ли је то заиста случај? Или је то болесна машта која властити мрак пројектује на друге? Машта која не може да трпи разноликост, не може трпи помисао да живи у земљи поред других људи, једнако, са једнаким правима.
Као што сви на свету живе. Машта која не може себи да приушти да призна да Палестинци желе да буду слободни, као што је Јужна Африка, као што је Индија, као и све земље које су збациле јарам колонијализма. Земље које су разнолике, дубоко, можда чак и фатално, мањкаве, али слободне.
Када су Јужноафриканци узвикивали популарни поклич, „амандла“, моћ народу, да ли су позивали на геноцид над белим људима? Нису. Позивали су на демонтажу државе апартхејда. Баш као и Палестинци.
Овај рат ће бити ужасан. Али ће на крају демонтирати израелски апартхејд. Цео свет ће бити далеко безбеднији за све – укључујући и Јевреје – и далеко праведнији. Биће то као извлачење стреле из нашег рањеног срца.
Ако би америчка влада повукла своју подршку Израелу, рат би данас могао да престане. Непријатељства би се могла завршити овог тренутка. Израелски таоци би могли бити ослобођени, палестински затвореници би могли бити пуштени.
Преговори са Хамасом и другим палестинским актерима, којим ће се рат неизбежно завршити, могли би да се одрже сада да спрече патњу милиона људи. Колико је тужно што би већина људи то сматрала наивним, смешним предлогом.
На крају, дозволите ми да се осврнем на речи Але Абда ел-Фатаха, из књиге написане у затвору, „Још нисте поражени“. Реткост је прочитати тако лепе речи о смислу победе и пораза – и политичкој нужности поштеног суочавања са очајем. Ретко сам наилазила на текст у ком се тако звонко и јасно грађанин ограђује од државе, од генерала, па чак и од уличних слогана.
Како ужас који гледамо у Гази, а сада и Либану, убрзано ескалира у регионални рат, његови прави хероји остају у сенци. Али они се и даље боре јер знају да једног дана –
Од реке до мора
Палестина ће бити слободна.
Хоће.
Гледајте на календар. Не на сат.
Тако време мере људи – а не генерали – који се боре за своје ослобођење.
Извор: The Eastleigh Voice
Превод: Милица Јованоивћ/Пешчаник
