Пише: Елис Бекташ
Објaвљени резултати пописа у Црној Гори, баш као и резултати пописа у Босни и Херцеговини из 2011. године, показују да у тим државама: а) не постоје спектакуларни демографски процеси изузев драматичне и опомињуће сенесценције и геронтофикације и б) не постоји развијена и еманципована друштвена, односно национална али ни грађанска свијест.
Опсесивно пребројавање процената у пописним резултатима и мукла, недовољно артикулисана очекивања од тих процената потврда су злехуде чињенице да појам и феномен нације и грађанског друштва на јужнословенском простору није друго доли – јефтина конзервирана месна прерађевина за коју је тек помним читањем етикете могуће утврдити шта је заиста, а и то само донекле јер су поједини састојци скривени иза неразумљивих алфанумеричких комбинација.
Све то нарочито је изражено у етнички композитним заједницама попут Босне и Херцеговине и Црне Горе, али из тога не треба брзоплето извући закључак да су нешто хомогеније заједнице, попут Хрватске или Србије, уједно и зрелије по том питању. Довољно је погледати примјер Хрватске која је проценат Срба на својој територији свела на повијесни минимум, али њеним доминантним националистичким политикама и онај преостали и прилично сићушни проценат представља огроман проблем и потиче их на повратак франковштини.
Коријене таквог стања ваља тражити нешто дубље у прошлости, а превасходно у југословенској државној епохи. Ни краљевина ни социјалистичка Југославија, састављене од различито обликованих и у многим аспектима антагонизованих заједница, никада нису до краја артикулисале своју националну идеологију и политику, већ су том питању приступале опортуно, у зависности од тренутних потреба.
Формално присутни југословенски интегрализам никада није отишао даље од културолошког модела, барокног и елитистичког у духу, па самим тим и одвојеног од најширих друштвених слојева којима је остао магловит и нејасан чак и када су га егзалтирано прихватали. То је била нужна посљедица чињенице да ниједна југословенска власт није била способна остварити јасан увид у два преплићућа национална модела, француски рационалистички по ком је нација одређена државом, те заједничком вољом и грађанским правима и германски реалистички за ког је нација заједница повезана културом, језиком и етничком припадношћу.
У круто идеолошким и ауторитарним државним оквирима, какве су биле обје Југославије, тај је проблем потискиван на маргину пропагандом, образовним садржајима па чак и полицијском репресијом, али ништа од тога није водило ка еманципацији друштва и проблем је наставио да тиња испод површине идеолошки обликоване стварности. Са распадом социјалистичке Југославије и смрћу идеологија, на чије мјесто су ступили постидеолошки и параидеолошки системи лишени сваке критериологије и конзистентности, трење између овдашњих варијетета француског и германског модела нације избило је на површину и константно изазивати варничење.
У пракси то значи да онај дио заједнице који ужива статус већине на одређеној територији има склоности ка француском моделу и настоји га наметнути мањини, истовремено своју мањину на другим територијама посматрајући кроз призму германског националног модела, заснованог превасходно на идеји крви и тла. Политичко Сарајево би радо да успостави француски концепт нације барем тамо гдје се протеже његова реална политичка моћ, али му не пада напамет да Бошњацима у Санџаку препоручи прихватање тог концепта у државном оквиру Србије. На исти начин би политички Београд радо видио све житеље Србије као националне Србе, којима се допушта право на етничку, културолошку и конфесионалну посебност, али ни њему не пада напамет да Србима у Босни и Херцеговини и Црној Гори предложи да слиједе исти пут.
Нема потребе на овом мјесту објашњавати колико је такав приступ подесан за политичку манипулацију и трговину, због чега му владајуће елите, које се све више трансформишу у владајуће касте, остају досљедно одане, али итекако има потребе да се у свакој прилици наглашава колико је такав приступ погубан по све аспекте реалног друштвеног живота, јер друштвену свијест изравно води у схизофренију и тјера је да непрекидно одиграва своју бурлескну и оперетску улогу.
Опсесивно чепркање по бројевима и процентима у пописним резултатима у Босни и Херцеговини и Црној Гори потврда је те схизофрене и закржљале друштвене свијести која у ствари појма нема шта би то тачно било другачије у њеном животу када би резултати пописа били другачији и које би тачно кораке начинила када би одређени статистички параметри достигли сањану и прижељкивану границу.
Уосталом, збуњеност и заосталост најширих друштвених оквира чини те резултате прилично непоузданим – ако и можемо прихватити да већина чланова таквог друштва може поуздано исказати своју етничку и конфесионалну припадност, како вјеровати акумулираном незнању које покушава себе артикулисати у сложенијим оквирима као што је нација, притом не разумијевајући чак ни елементарни значењски садржај тог појма.
У том кључу се ваља присјетити и пописне хистерије око босанског језика као и хистерије око српског и црногорског језика на попису у Црној Гори. Премда је то питање представљено као витално и ултимативно за сам опстанак, оно је у ствари трагикомична оперета са фолклорним поцупкивањем и подврискивањем – док се политичари, лингвисти, експерти опште праксе, па и најшири друштвени слојеви огорчено расправљају и свађају око имена језика и права власништва над језиком, дотле тај језик (ког би у семантичком смислу најтачније било звати – нашим) убрзано пропада и све је мање способан да породи смислена значења и прецизне номинације, што га чини све подеснијим за папагајске монологе и све неупотребљивијим за разложне дијалоге. О пропадању естетичких аспеката језика боље је не говорити јер би то звучало као ламент и погребни говор, зато што би то и био ламент и погребни говор.
Уколико читалац на овом мјесту очекује приједлог конструктивног рјешења и план изласка из лавиринта заосталости и збуњености, остаће разочаран. Не зато што је такав приједлог и такав план тешко сачинити и понудити већ зато што је бесмислено и залудно нудити их тамо гдје не постоји критична маса друштвене воље да се извуче из септичке јаме заосталости и нееманципованости. Рећи ћу само да рјешење, и то не само једно, постоји и да га уопште не би било тешко остварити и то на начин који ће уважити све постјугословенске партикуларизме и ублажити антагонизме, дакле на начин којим би овдашња друштва била задовољна и који би им омогућио да коначно начине тај проклети први корак ка модернитету и еманципацији. Проблем је, међутим, што таквим рјешењима не би биле задовољне политичке елите, односно политичке касте, и што би биле спремне попут дивљих вепрова кренути у суманути рушилачки трк, свјесне да би стизање до рјешења уједно значило и смрт потребе за њиховим услугама у политици и власти.
Због тога, читаоче, пред собом барем засад имаш двије опције – или да као дио стада наставиш чепркати по пописним процентима, не схватајући шта они у ствари значе и због чега се уопште пописи спроводе (а спроводе се искључиво да би власт знала на колико пореза може оквирно рачунати), или да са маргине и у достојанственој осамљености наставиш посматрати ту представу, надајући се да ће ти ентропијски и агонални процеси што прије стићи до свог краја и да ће њихова смрт омогућити рађање нечег новог, човјечнијег, виталнијег и за смислен живот способнијег.
