Пише: Елис Бекташ
Педесетих година прошлог вијека Америком, а потом и остатком свијета, завладало је атомско лудило. Не говорим овдје о колективним психозама и фобијама узрокованим сасвим разумљивим страхом од стравичног и тада још увијек новог оружја способног да са лица земље збрише читаве градове и да читаве земље претвори у беживотне пустиње. Говорим о семантичком лудилу које је обузело прво Америку, а потом се попут пандемије раширило свијетом. Страх од атомске бомбе био је удружен са помало перверзном и травестијском фасцинацијом тим содомским изумом, па језик устрашених и фасцинираних није могао остати невин.
Све је било атомско. Рекламе су са свих страна позивале да се купи атомски аутомобил али и атомски акумулатор за аутомобил, атомски телевизор, атомски фен, атомска паста за зубе, па чак и атомска супа у конзерви. Човјек је током вечерњег изласка могао уживати у атомском бургеру а потом и у атомском коктелу у омиљеном бару удварајући се дамама у атомским хаљинама и са атомским фризурама. Чак су и играчке и контрацепцијска средства били атомски.
Тај је придјев ушао у све поре живота, па су нападачке и одбрамбене поставе тимова у колективним спортовима постале атомски напади и атомске одбране, ударци боксерских шампиона били су какви друго него – атомски, а чак су и умјетничка дјела ту и тамо постајала атомска. Наравно, та пошаст атомизма није имала никакве везе са Леукипом и Демокритом нити је доприносила технолошком и научном просвјећивању друштва.
Ријеч је била о хипнотичком маркетингу, али не само о њему. Уз захтјеве тржишне пропаганде дискретно се прислонио и идеолошки злодух свјестан да ће учестала употреба придјева атомски отупити хуманистички бунт против тог демонског оружја и његово постојање учинити разумљивим и прихватљивим, па чак и нужним у највећем одсјечку колективног мнијења. А када имате јавност чији се колективни полни орган укрути, односно овлажи на сам спомен атомског оружја, онда не постоји никаква потреба да се тој јавности образлаже и оправдава трошење огромних буџетских средстава на стварање арсенала способног да угрози и саму идеју живота.
Непосредно пред ту епоху атомског лудила рођена је једна ријеч која није била подесна за тржишни маркетинг али се зато попут немилосрдног вируса раширила политичком и идеолошком пропагандом која је и сама маркетинг. У питању је кованица геноцид коју је 1944. године на свијет донио Рафаел Лемкин, у свом дјелу Владавина осовинских сила у окупираној Европи.
Лемкинова интенција вјероватно је била прожета хуманистичким духом, али управо тај хуманистички порив с једне и нацистичка методичност у чињењу зла за коју се чинило да је без преседана у повијести с друге стране отупили су логичку и критичку оштрицу како Лемкину тако и његовој стручној публици, па је ријеч геноцид нашла своје не само у политичком и идеолошком говору, већ и у међународној али и у националним легислативама.
Треба бити поштен па казати да њеном дјетињству није ни било рационално очекивати да ће та громка и опомињућа ријеч – геноцид – чак и нехотице упутити апел да буде подвргнута преиспитивању. Свијет је у другој половини четрдесетих година прошлог вијека још увијек био ужаснут спознајом о дубини и обиму нацистичких злочина, а филозофско преиспитивање било је, нарочито у Европи, непопуларан спорт јер би се у њему лако могло претјерати и прећи границу након које отпочиње самопреиспитивање о властитој одговорности за зло са чијим је плодовима суочавање било тако немилосрдно болно и отрежњујуће. Самопреиспитивање на које Гомбрович позива у својим дневницима, упућујући неумољив захтјев: „Народи света, запитајте се да ли је Хитлер био само Немац.“
Појам геноцид донекле се може бранити као литерарни или пропагандни израз, јер литература не захтијева егзактност какву захтијева право, а пропаганда се слушаоцима не обраћа превасходно семантичким садржајем, већ сликом, односно предоџбом коју потиче и којом се слушалац упућује ка симболу. Али као правни термин ријеч геноцид веома је штетна и погубна, превасходно стога што није довољно јасна, односно што је подложна прешироком тумачењу.
Умјесто појмовне, дефиницијске јасноће, право се задовољило административним и сколастичким, скоро па софистичким привидом јасноће, услијед чега је немогуће постићи општи консензус око природе појединачних случајева масовног злочина. Управо зато што је геноцид превасходно политички, идеолошки и пропагандни појам, он је нужно и селективан, па самим тим и етички мањкав а шлампава правна дефиниција додано олакшава политичкопропагандну и идеолошкопропагандну манипулацију њиме, па је за међународна правна тијела понекад довољно да буде испуњен само дио услова за детерминисање неког злочина као геноцида, а понекад ни обједињеност свих услова није довољна да би се неки други злочин прогласио геноцидом.
Настао као спој хуманистичке и рационалистичке мисли, појам геноцид омануо је у обје улоге. Захваљујући исхитрено успостављеној и усвојеној дефиницији, подложној арбитрарном тумачењу па и манипулацији, појам геноцид није имао потребну снагу да пробуди успавану свијест човјечанства, већ је кориштен као пропагандно оружје побједника али и као, што је још ужасније, оправдање за будуће злочине. Уједно је омогућио да се стравични и систематични злочини над читавим заједницама шићарџијски и софистички вагају и премјеравају.
Ако се још и може разумјети идеолошка потреба за тим појмом у контексту згрожености која је извирала из искуства суоченог са нацистичком екстерминацијом Јевреја, Словена, Рома и других народа, академске су елите развијених друштава кукавички пропустиле прилику да појам геноцида позову на преиспитивање, почев од оног на семантичким основама. Човјечанство од својих почетака у искуству носи масовне злочине па стога сваки језик на свијету у свом лексичком фонду има сасвим довољно прецизних појмова којима се такви злочини могу прецизно означити и који у легислативном оквиру неће стварати толику збрку као појам геноцида.
Овако је један идеолошки, али уједно и пропагандни појам, довео до навијачких подјела пред ужасним феноменом злочина, истовремено служећи, као што је већ речено, и као оправдање за будуће злочине. Довољно је послушати доминантни наратив десничарске и теократским амбицијама дјеломично прожете владе у Тел Авиву па схватити какву стравичну аболирајућу снагу тај појам има у свијести онога који чини злочин. Притом је институција појма геноцида пружила и својеврсну правну заштиту државама које су такве злочине чиниле прије усвајања тог појма у правну праксу, па се тако данас широм Белгије кочопере споменици и бисте Леополда II, једног од најмонустрознијих и најметодичнијих убица новије европске историје.
Оно што хуманистички кругови и кружоци нису били способни схватити, разумјеле су структуре и машинерије моћи које су кроз разне националне и међународне правосудне институције девалвирале појам геноцида до бурлескне границе. Наступајући као заштитници и пријатељи малих народа са искуством масовних злочина, те структуре и машинерије моћи имале су, очито, знатно мрачнију намјеру скривену иза номиналног моралистичког става – аболирање властите прошлости, али и властите будућности, од тешког бремена оптужби за злочинство као методу и као прихватљиву политичку алатку.
Након што су неки од локалних судова у Њемачкој доносили пресуде у којима је убиство једноцифрене скупине цивила оквалификовано као геноцид, какву стварну тежину може имати подсјећање на тамо некакав геноцид од прије осамдесетак година, пред којим су њемачки судови остајали нијеми. Управо из разлога аболирања својих претходника од прије осамдесетак година, данашњи њемачки судови доносе идеолошке и политичке пресуде, не обазирући се на правни императив универзалности, чиме се ти судови стављају у савезничку улогу њемачке државне политике која из веома сличних разлога данас остаје нијема на масовне злочине и државни тероризам владе у Тел Авиву, проналазећи кривњу за блискоистични ужарени котао на само једној страни.
Појам геноцида опасна је ријеч која ће још дуго својом пропагандном малигношћу контаминирати друштвену свијест, јер је створена с том намјеном и јер се у тој улози изврсно показала па је илузорно очекивати да ће се идеолошке машинерије одрећи једног тако моћног пропагандног оружја. Али зато је хуманистичким духом и хуманистичком одговорношћу прожетог појединца могуће препознати по његовом одбијању да се и сам служи тим појмом као пропагандном алатком и по његовом именовању стравичних појава у колективном искуству човјечанства појмовима који нису одбацили јасноћу науштрб семантичке прецизности.
