Piše: Mirko Dautović
Vratio sam se u Liban nakon četiri i po godine, kada sam živeo i učio arapski u gradu Tripoliju. U međuvremenu, ovu prelepu zemlju i ljude koji u njoj žive zadesilo je još nesreća. Najveća, u teškoj konkurenciji, svakako je razorna eksplozija amonijum-nitrata u bejrutskoj luci 4. avgusta 2022, koja je opustošila grad iz kojeg sad pišem.
Dubrovnik sredozemljem, Sarajevo multikonfesionalnošću, Beograd veličinom, a sve troje tragedijom rata i podela, Bejrut i Liban doživljavam kao svoju zemlju. Još jedna izgubljena i upropašćena tvorevina u kojoj je vrag porazio slogu a da, naizgled, nije moralo tako biti. Pa ipak, kao ni u traumatizovanim postjugoslovenskim društvima, ni u ovom život ne može da stane.
Bon Žur
Stan u kojem sam odseo je u kvartu Ašrafija, mahom naseljenom maronitima i pravoslavcima. Statue Madona i slike maronitskih svetaca su česte ne samo na ulicama nego i na ulazima u maloprodajne objekte, pekare, berbernice. U stambenim zgradama na svakom spratu, slike maronitskih svetaca poput Svetog Šarbela i Svete Rafke te slike Presvetog Srca Isusovog drže stražu a gospođe odevene u Šanel se pri izlasku iz lifta prekrste i poviju koleno pred statuom Madone na ulazu u zgradu. Dok sam obilazio obližnju crkvu Svetog Josifa jedna takva bejrutska dama molila je „Zdravo, Marijo“ na francuskom, zajedno sa franjevcom duge brade.
Ugnežđena na najvišu tačku grada s koje sa visine gleda na ostatak Bejruta, Ašrafija je ponosno frankofona zona. Znakovi i oglasi su na francuskom češće nego na arapskom. Pekare su češće francuske „bulanžerije“ nego arapski „furuni“. Pozdravlja se sa „bon žur“ i broji se na francuskom ili engleskom pre nego na arapskom na kojem se vode razgovori. U izlozima knjižara su najnovija izdanja iz Francuske, poput „Jedne žene“ ovogodišnje laureate Nobelove nagrade za književnost Ani Erno ili „Živeti brzo“ Brižit Žiro. Još uvek prominentno mesto nije zauzeo „Bejrut na Seni“, Sabila Gasuba, 34-godišnjeg pariskog pisca čiji su roditelji iz Libana pobegli od građanskog rata. Pre dve nedelje je objavljeno da je ova knjiga dobila Gonkurovu nagradu gimnazijalaca, juniorsku verziju najprestižnije francuske književne nagrade u kojoj 2000 francuskih gimnazijalaca bira knjigu godine. A u ovaj četvrtak je objavljeno da je francuska akademija dodelila ovogodišnju zlatnu medalju frankofonije dnevnim novinama na francuskom„Lorion-lžur“, na predlog čuvenog pisca Amina Malufa, Libanca po rođenju.
Mujezinovi pozivi se u Ašrafiji jedva čuju, jer su džamije u ovom kraju malobrojne, a njihovi razglasi tihi. Ezani dolete iz zapadnog Bejruta, iz četvrti Hamra, odzvanjajući o visoke kule Bejruta. U toku dana, čovek mora da se napregne da ih čuje. Buka saobraćaja i muzike iz zvučnika ogromnih američkih terenskih vozila, koja dobrostojeći Bejrućani jordamli voze uskim ulicama, nadjačava sve ostale zvukove, sem brujanja dizel-agregata.
Nekada je pola dana struju obezbeđivala državna elektro-distribucija a za drugu polovinu se moralo platiti privatnim preduzetnicima u čijem vlasništvu su agregati koji sagorevaju dizel i proizvode struju, buku, i zagađenje. Danas, državne struje više nema. Zgrada JP „Elektrisite du Liban“ je teško oštećena u eksploziji 4.avgusta. U oglasima za izdavanje stanova se navodi koliko časova struje stan ima dnevno. Noću, retko koja zgrada ima struju jer većina agregata utihne do ponoći.
Grad bi bio u potpunoj tami da nije mnogobrojnih megalomanskih oblakodera poput najviše zgrade u Libanu, četrdesetdvospratne nebeske kapije na koju ne mogu da ne gledam iz svog stana. Ova kula nije neprekidno snabdevena strujom samo zarad osnovnih potreba. LED diode na njenoj fasadi zaslepljujuće šljašte, a suptropsko drveće unutar kompleksa gusto je optočeno božićnim lampicama, što daje iluziju jata svitaca. Obrisi grada se mogu videti i usred noći zbog razmetanja svetlom onih koji mogu da priušte 24 časa struje. Trikl-daun ekonomija je konačno uspela. Svetlo se preliva od bogatih na siromahe, makar u bejrutskoj noći. Od samih stanova u ovim kulama, ni desetina nije osvetljena, jer vlasnici koji mogu da ih priušte tu ne žive.
U suši-restoranima, klijentima odevenim u najnoviju „Zara“ kolekciju koji mlaćenjem šaka i na mešavini arapskog, engleskog i francuskog iskazuju nezadovoljstvo svežinom morske trave u miso-supi, sve vreme zveckajući privescima na svojim „Pandora“ narukvicama, lokalni kelneri serviraju hranu koju pripremaju filipinski kuvari rukama istetoviranim u japanskom stilu. U izvanredno opremljenim supermarketima lanca „Spinis“, pazar pakuju u kese Bangladešani. Spremačice domaćinstava su mahom Etiopljanke, a dadilje Indonežanke ili Filipinke.
Mirko Dautović, ekspert za međunarodne odnose: Plaši me haos koji se širi svijetom
U Ašrafiji, među hrišćanima su popularni psi kao kućni ljubimci. Imati psa znači biti zapadnjački orijentisan. Te pse ponekad šetaju vlasnici, a češće etiopske i filipinske služavke. Natpisi koji opominju na skupljanje izmeta pasa su na francuskom i engleskom, koliko i na amharskom jeziku Etiopije i tagaloškom jeziku Filipina.
Jedine žene koje ovde nose maramu su Etiopljanke kada se nedeljom vraćaju sa liturgije. Hamburgerdžinice, picerije, koktel-barovi i vinarije su svuda u ovoj četvrti koja insistira da živi po zapadnim merilima i standardima. Ovu izmeštenost, pored nestanka struje i vode, remete prosjaci koje privlači ovo naizgledno blagostanje, i redovi ispred banaka.
Bez prozora
Bogatstvo stiče nekretnine, ali je bogatstvo potrebno i za njihovo održavanje. Nakon eksplozije 4.avgusta u bejrutskoj luci, nije ostalo jednog jedinog prozora u Bejrutu. Od tada, sirijski trgovci su se postarali da se dobar deo grada opet zastakli. Posmatram Ašrafiju i tek ponegde vidim terasu ili prozor gde i dalje plastična folija stoji umesto stakla. Vidim i stanove gde nema ni stakala, ni folije, ni žive duše. Vreme je da se spustim do grada, do centra, do luke, preko stepenica Svetog Nikole. Zgrada bez prozora biva sve više. Muzej Sursok, čuven po svojim vitražima, je i dalje u procesu restauracije, ali makar se restauracija dešava. Parkovi su retki u Bejrutu. Zajedno sa baščama, oni su žrtvovani zarad veće stambene kvadrature u gradu koji je ubrzano rastao. Ali zato su Bejrućani preneli te zelene površine na krovove svojih zgrada i terase. Puzavice, ali i cveće, pa i stabla smokvi, agruma i čak palmi se uzdižu i spuštaju nekoliko spratova sa terasa na kojima im je korenje.
Dolazim do ulice generala Anrija Guroa, prvog francuskog namesnika u Libanu i uništitelja mogućnosti Arabije ujedinjene pod Fejsalom Hašemitskim. Ova ulica kolokvijalno nosi ime cele četvrti Đemajze kao njena centralna džada. Đemajze se sećam kao neprekidnog niza zgrada u ar deko stilu sa kafićima, restoranima, tavernama, galerijama u kojima se prepliću vizuelna, muzička, i gastronomska umetnost. Oni su i dalje tu, ali u manjem broju. Razvalina je mnogo. Zgrada policije i elektrodistribucije su demolirane, država nema para da obnovi svoje institucije. Na inače uskom trotoaru na starim dušecima spavaju beskućnici u odelima sa celim svojim pokućstvom u kesama. Kako se približavam početku ulice, sve je manje obnovljenih zgrada.
Izbijam na Trg mučenika, višegeneracijske rane Bejruta i njegovog centra koji mu je amputiran. Ovo mesto je bilo srce Bejruta još u osmansko vreme. U toku Prvog svetskog rata, na njemu su Osmanlije vešale ljude koji su postali mučenici nove države i dobili svoje mesto, svoj trg u gradu pod francuskom upravom. Vredi setiti se da je Osmalijama nekih sto godina ranije u sličnu svrhu služio podjednako centralni prostor beogradske Stambol-kapije, na mestu današnjeg Trga republike.
I možda zato možemo zamisliti kako je građanski rat pokidao ovaj grad. Zavađene, različite strane su zauzele različite četvrti a centar grada je prvo postao mesto razaranja usled žestokih borbi, pa mrtva zona zbog snajpera koji su ubijali bez razmišljanja „one druge“, kao što su Sarajlije odstreljivane. Od luke pa do duboko u kopno, grad je na istočni hrišćanski i zapadni muslimanski podelila Zelena linija, nazvana po pojasu vegetacije koja je u ime prirode povratila prostor koristeći ljudsko ludilo i samouništenje. Po kraju rata, prostor je raščišćen, a šutom i kršem ubijenog grada je nasut priobalni pojas gde je podignuta nova luka i priobalna promenada sa novim gradom.
U rekonstrukciji je ulogu igrala kompanija „Solider“, koja sa solidarnošću sem imena nema ništa zajedničko, a kojoj je u javno-privatnom partnerstvu dato ekskluzivno pravo da obnovi centar grada. Sticajem okolnosti, osnivač „Solidera“ je bio Rafik Hariri, koji je u trenutku kada je „Solider“ dobio ugovor sa državom, bio premijer Libana. Haririjev udeo u vlasništvu „Solidera“ nikada nije jasno obznanjen, ali se zna da su članovi njegove porodice i dalje većinski vlasnici. Sâm Hariri je ubijen februara 2005. kada je automobil-bomba eksplodirala dok je kolona vozila sa njim prolazila upravo delom grada koji je „Solider“ uzeo pod svoju vlast. Bomba je eksplodirala odmah pored hotela „Sen Žorž“ koji je jedan od spomenika zlatnog doba Libana kada je nazivan Švajcarskom Bliskog istoka, 1950-tih i 1960-tih.
Vlasnici hotela su istakli pre mnogo godina ogroman znak „STOP SOLIDERU!“ na fasadi hotela. Haririjevo ubistvo je izazvalo „Revoluciju kedrova“, nazvanu po gotovo istrebljenoj vrsti drveća koje je metafora za Liban još od biblijskih vremena i koje krasi libansku zastavu. Rezultat te revolucije je bilo povlačenje okupacionih snaga Sirije iz Libana nakon skoro tri decenije. Drugi rezultat je bio da je, na zalaganje francuskog predsednika Žaka Širaka, u Hagu osnovan specijalni tribunal Ujedinjenih nacija koji je avgusta 2020, neposredno nakon eksplozije u luci, konačno objavio da su četiri pripadnika Hezbolaha organizovala ubistvo premijera. Nijedan nije uhvaćen niti izdržava kaznu.
Zamrznuti računi i paralele
Nestali su dani kada su izloge banaka ukrašavali logoi i praznoslovlja o pogodnostima i povoljnostima za klijente. U novembru 2019, usled krize likvidnosti, banke su svojim klijentima zamrzle pristup računima. Sredstva do dana današnjeg ne mogu da se povuku sa zamrznutih računa. Ko želi, može da otvori nov račun, u „svežim“ dolarima, ali stara devizna štednja je nedostupna.
Od tada, neki građani u očaju i besu vrše oružane pljačke banaka samo tražeći svoj novac, uglavnom potaknuti visokim troškovima lečenja u privatnom zdravstvu. Neke filijale su potpuno vandalizovane u protestima hiljada građana. Zbog toga su banke zatvorile svoja vrata i više liče na bunkere, zamandaljene i zabravljene. Klijenti mogu da komuniciraju sa bankomatima koji često ostaju bez gotovine. Stranci mogu da povuku sa svojih računa dolare i evre koje razmenjuju kod dilera po crnom kursu koji je 26 puta viši od zvaničnog. Za sto dolara se, po zvaničnom kursu, dobija 150.000 lira a kod dilera četiri miliona, u štosu novčanica koji daje iluziju prepunog novčanika.
Paralele sa sličnim fenomenima Srbije 1990-tih je nemoguće ne povući, nemoguće ne setiti ih se. Ljudsko dostojanstvo se vuče ulicama u vidu ljudi u starim odelima koji ne mogu da se snađu u gubitku svog položaja u društvu, gubitku svog životnog standarda. Neki prosjaci se kunu da su Libanci, naglašavajući svoje nacionalno, te samim tim i klasno poreklo. Objašnjavaju se, izvinjavaju i na arapskom i na engleskom i na francuskom zbog svog pada na dno, gde se još nisu snašli.
Urbani ožiljak
Nekadašnje srce grada je danas početak urbanog ožiljka, brisani prostor sa restauriranom statuom mučenicima. Umesto parka, parking. Na trgu se pre rata nalazila i džamija Muhameda el Amina, mala i mahalska u tradicionalnom levantskom stilu. Ali „Solider“ je podigao novu, raskošnu džamiju u neoosmanskom stilu kojoj je uzor istambulska plava džamija Ahmeda Prvog. Ironično je da trg mučenika pod osmanskom vlašću krasi džamija osmanskog stila umesto nekog od mnogih arapskih.
Zgrade na gornjem kraju trga su nagorele i išarane slikama i rečima „thaura“ (revolucija) i „khud“ (preneseno značenje pokazivanja srednjeg prsta). Ovo su neke od zgrada banaka i javnih institucija koje su demonstranti spalili u protestima krajem 2019. i početkom 2020, koje je epidemija kovida-19 ugasila. Povod je bio porez koji je vlada premijera Sada Haririja, sina pokojnog Rafika, htela da uvede na Votsap poruke. Uzrok je pak bila i još uvek jeste neprekidna i sve dublja kriza libanske ekonomije zbog sistema baziranog na održavanju zavade među rajom a zarad ostanka na vlasti istih sektarijanskih lidera ili njihove dece koji vladaju zemljom već 40 godina. Uzalud. Zemlja je i dalje u rukama milijardera koji trče po ko zna koji počasni krug svojih mandata. Vlada je tehnička a po isteku mandata dugogodišnjeg predsednika Mišela Auna, parlament nije uspeo da izabere novog predsednika već osmi put. Libanom vladaju isti, samo sada bez potrebe da formalizuju te odnose moći.
Na suprotnom kraju Trga mučenika, ka severu, vidi se more. Uzdižu se zgrade još luksuznije od onih u Ašrafiji, a koje je podigao „Solider“, neke od njih i četrdesetospratne kule. Kao Dubai na Mediteranu, ili Porto Montenegro, ili Beograd na vodi, ova zona je restaurirana tako da je na usluzi i zadovoljstvo bogatima. Kako se približavam jednoj od zgrada, shvatam da na njoj tek nekoliko stanova ima prozore. Na zgradi prekoputa, dronjci od plastične folije lepršaju na vetru. Eksplozija 4. avgusta je ovde udarila najjače. Stajem pored razbacanih ostataka feničkog Bejruta, zaraslih u travu i smokve, i ovde mi se pogled pruža na luku gde su i sada potpuno urušeni silosi koji su eksplodirali pre dve godine. Udarni talas eksplozije je udario ovaj deo grada gde su živeli najbogatiji, i oterao ih.
Odsustvo života se vidi i u mrtvim biljkama na terasama napuštenih stanova. Stabla palme su okamenjena i bez listova, od žbunja je ostao skelet. U prizemlju ovih zgrada su radile podružnice najpoznatijih svetskih i bliskoistočnih juvelirnica. Tek nekoliko ih je opet otvoreno, većina ih je zamandaljena šperpločama sa obećanjima skorašnjeg povratka. Iza jedne od zgrada su ostaci zamka krstaša s kraja 12. veka, koji se nekada uzdizao nad bejrutskom lukom. Staza do zamka je posuta komadićima stakla. Ostaci prozora razbijenih u udarnom talasu eksplozije od 4. avgusta 2020. Srča odavno više nije oštra. Kiša, vetar, pesak, sunce su je otupeli. Staklići krckaju pod nogom kao kosti još jedanput ubijenog grada dok se korača ka krstaškoj ruini.
Dolazim do sukova, dela grada gde su se pre rata nalazili gradski bazari. U restauraciji, srednjevekovne zgrade nastale na helenističkim osnovama su porušene a podignuta su moderna zdanja na njihovom mestu, sa šoping-molom po planu iz ateljea čuvene arhitektice Zahe Hadid, čiji se stil razaznaje u mrežastoj opni zigota pred citokinezom. Iza ove intervencije u dekonstruktivnom stilu Hadidove, obnovljene su fasade starog dela grada u mediteranskom ar nuvo stilu.
U ovom hibridnom kompleksu su se smestile prodavnice modnih brendova, restorani, kancelarije. Prošle su kao i ostatak ekskluzivne četvrti, u krhotinama. Dve nedelje nakon eksplozije, delo Hadidove je zahvatio požar. Opna se istopila i spora rekonstrukcija ne uliva nadu da će se pređašnji način života sa svojim hiperkonzumerizmom vratiti u ovaj deo grada. Zašto bi se bogati vratili u grad sa nesigurnim snabdevanjem strujom i populacijom čija osećanja prelaze iz predrevolucionarnog očaja u revolucionarni gnev? Hodam između istopljene dekonstrukcije Hadidove i ruinirane zgrade hotela Hilton. Dolazim do dela gde su se nalazili butici. Jedino je otvorena prodavnica „Ermesa“ ispred koje šljašti okićena božićna jelka. Sve ostalo je pusto. Najluksuznija postapokalipsa koju kapitalizam može da priušti.
Zelena linija
Spomenuo sam već da je Zelena linija, koja se pretvorila u ožiljak koji deli grad na dvoje, protezala duboko u kopno. Po ivicama nekadašnje Zelene linije i dalje stoje zgrade-utvare. Izranjavljene gelerima i mecima, neke od ovih zgrada su bile snajperska gnezda. One koje još stoje mahom su neobnovljene. Investitori su kupovali ove zgrade i ni ne pomišljajući na rekonstrukciju rušili su ih da bi podigli višespratnice. Takva je trebalo da bude i sudbina kuće Barakatovih, bogate trgovačke porodice, koju su koristile kao bazu hrišćanske paravojne formacije. Zgradu su od investitorskog urbanizma sačuvali aktivisti koji su uspeli da od nje naprave mesto sećanja – Kuću Bejruta, izložbeni prostor za sećanje grada na samog sebe.
Iza Trga mučenika, grad nije obnovljen, nego je iskorišćen ratom brisan prostor da se podigne auto-strada koja, ako se ide kolima, spaja istočni i zapadni, severni lučki i unutrašnji južni deo grada. Ali ako se ide peške, što je neobičan prizor, od Ašrafije do Hamre mora se preći kilometar saobraćajne petlje. Nakon prelaska, sa utiscima iz Ašrafije i izranjavljenog konzumerističkog centra grada, stupio sam u četvrt Batrakiju, to jest – Patrijaršiju, nazvanu tako zbog sedišta mitropolita bejrutskog grkokatoličke crkve. Na ulasku u ulice ove četvrti, dočekuje veliki pano na kojem su prikazani imami Ali i Husein i konjanik sa bleštavilom umesto lica – Mahdi, dvanaesti imam šiitskog islama. ž
Mirko Dautović, ekspert za međunarodne odnose: Plaši me haos koji se širi svijetom
Po banderama vise zastavice pokreta „Amal“ (Nada), šiitske partije i nekada paravojne formacije, starijeg brata danas mnogo čuvenijeg Hezbolaha. Po zidovima su zalepljeni i posteri Muse el Sadra, šiitskog teologa i osnivača „Amala“ 1974, koji je nestao 1978. prilikom posete Libiji. Opšte je uverenje među šiitima da je El Sadra ubio Muamer Gadafi, samo nije jasan razlog. Njegova slika, slike šiitskih imama, i zastavice pokreta „Amal“ omeđuju ovaj deo grada. I u Ašrafiji maronitski hrišćani koriste slike svojih svetaca, i svojih političkih prvaka da obeleže svoju teritoriju. U Hamri, koja je mahom sunitska, istu ulogu vrši lice već 17 godina pokojnog premijera Rafika Haririja i znaci njegovog pokreta „Mustakbal“ (Budućnost) koji su stensil-šablonom iscrtani po zidovima. Poginuli ili još živi, ovi likovi imaju ulogu totema u gradu u kojem nikome nije do rata, ali u kojem zazor od komšije postoji.
Život je ovde normalan, ako se ima svež priliv strane valute. Većina nema. Zavise od onih koji ih donesu, bilo da je reč o dijaspori koja šalje doznake ili turistima. Ovog leta je libanskoj ekonomiji infuziju dao veliki broj turista iz Iraka, dovoljan da se privreda stabilizuje. Da li će to moći da potraje?
Kao da kovid nije bio dovoljan, u Libanu je izbila i kolera, u severnim oblastima Akar, Balbek i Minja. Nijedan slučaj nije zabeležen u Bejrutu, ali uzorci vode iz kanalizacije jesu sadržali bacile kolere, što znači da je prisutna i u prestonici ali da je preopterećeni i urušeni zdravstveni sistem nije detektovao.
U Ašrafiji, sve je ukrašeno za Božić. Svuda su jelke, jasle sa bebom Isusom, pahulje snega, božićni specijaliteti, kao da smo u Americi ili Evropi. Nekada su takve iluzije neophodne da bi se prebrodila kriza, ali mogu i da obmanu i spreče da se vidi kako se kriza produbljuje. Nadam se da je Liban popio svojih sedam čaša žuči i da ih više neće biti. Ali strepim da se sistem neće promeniti bez sloma, niti da će Liban moći iz sloma da izađe bez eksterne intervencije neke sile koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar.
Libanski radnici i sirijske izbeglice
Populacija Libana broji oko šest i po miliona građana. Od početka građanskog rata u Siriji, u Liban je izbeglo milion i po ljudi, što znači da je zemlji dodato 25 odsto populacije, čineći je zemljom sa najviše izbeglica po glavi stanovnika. Libanski radnici već dugo vremena krive sirijske izbeglice da su im uzele poslove i snizile cenu rada.
Nisu ni prvi ni poslednji koji su posegli za pogrešnim rešenjem i žrtvenim jarcem sistemskih problema svoje ekonomije. Zato je sada bivši predsednik Mišel Aun započeo akciju vraćanja izbeglica u Siriju.
Rat jeste završen, ali sukobi niskog intenziteta i dalje postoje, kao i realna opasnost da bezbednosni aparat sirijskog predsednika Bašara el Asada mnoge od povratnika uhapsi i čak, pogubi. Po izbegličkim konvencijama, izbeglice se ne mogu prebaciti u zemlju gde postoji realna šansa da će im vlasti nauditi. Za sada, svega oko hiljadu izbeglica se vratilo u Siriju i humanitarne organizacije i dalje sumnjaju u bezbednost povratka.
Izvor: Novi Magazin
