Пише: Љубомир Мицић
Уводни пасус: М. Јовандић
На Првој Зенитовој међународној изложби нове уметности, на позив песника, прозног писца, критичара, зачетника и главног идеолога зенитизма Љубомира Мицића, априла 1924. године у Београду радове су представили Василиј Кандински, Ел Лисицки, Осип Задкин, Робер Делоне, Серж Шаршун, Александер Архипенко, Ласло Мохољ-Нађ, Енрико Прамполини, Луис Лозовик и још 17 европских и америчких авангардних уметника. Изложба, коју је Мицић организовао заједно са братом, песником, сликаром и глумцем Бранком Ве Пољанским, изневерила је очекивања (Кандински је тада, наводно, нудио своје литографије за три и пет долара, али нико није хтео да их купи), али јој је временом, као и много чему другом у вези са зенитизмом, значај дорастао до легенде. Мицићев говор са отварања изложбе, који преносимо овде чувајући правопис оригинала, објављен је под насловом “Нова уметност” у 34. броју часописа Зенит из новембра 1924.
***
(Конференција одржана на отворењу прве међународне изложбе у Београду, 9. априла 1924. Lа conférence de L. Mitzitch au vernisage de la I. Exposition internationale de l’ art nouveau à Belgrade 9. Avril 1924)
Није свеједно старост или младост! Није свеједно стара или нова уметност. И зато што није свеједно, очигледно, и код нас се је морало определити, јасно и гласно: за уметност, за стварање, против инфериорности и аматерства. Ми смо се определили за нову уметност, из дубоко етичких човечних. и социјалних побуда.
На нашој страни је савременост, по којој смо ми најближе будућности. На нашој страни је геније, по коме смо изабрани за израз његовог духа. На нашој страни је младост, која ће нас одржати њојзи хвала! На страни наших противника је прошлост, која је отрцана као Бодлерова блудница или предратна бечка мода. На њиховој страни је старост, која је по несретном природном закону запрека сваког напретка. На вашој страни је друштво, које заудара као устојала Бара Венеција или стари српски сир из доба Милоша Великога.
Ми смо се морали оградити и против светских традиција и против чађавих духова и против дилетантских легија свих народа, међу свима народима. Има нас на свима континентима. Без икаквих стварних апарата, радиално нас веже заједнички осећај, руководи нас јединствени дух. Сви тежимо заједничком циљу, ка интернационализацији културе. Под једином и као небо широком заставом нових људи, први пут неуморно и заједнички раде песници, сликари, скулптори, музичари, архитекти, филозофи, позоришни и филмски глумци. Никада до сада, међу овим уметницима, није било толико другарства и јединственог рада као данас, када су сви везани међународним меридијанима и међународном организованом душом и срцем. И без генијалног оживотворења радиотелеграфије, чији је проналазач такође син ове несрећне земље, (Никола Тесла а не Маркони!) нови уметници везани су колективним духом, који се у дивљем скоку пропиње ка зениту.
Ову значајну реч зенит, ископали су из наше костурне земље зенитисти и поставили је као коначни циљ и мету. Наша је тежња проста али тешка, наш рад је мучан али и победоносан.
Пошто смо це усудили бацати клипама на бога и бацати голе наше каменице чак под сунце, ми смо наш нов покрет назвали зенитизам. Помоћу њега је наш неизражени народ и наша сирова земља први пут постала активни сарадник у стварању једне нове епохе, једног новог ренесанса, једне нове општечовечанске културе и цивилизације. Изволите! Каменујте нас!
Укратко, да поновим, што хоће зенитизам и каква је његова улога y новој уметности света? Понављам: зенитизам хоће да синтетизује нову уметност помоћу балканске стваралачке елементарности и бори це за балканизацију Европе. Ја држим, да су нас и цео свет преварили тзв. европски научници, пошто су наше полуострво без икаквих стварних основа назвали Европа. Европа није ништа друго него продужење Балканског Полуострва. Наша је историјска културна па и политичка мисија, да балканизујемо Европу, свим расположивим средствима.
Надаље, зенитизам жели да сведе све бујице свих покрета у један јединствени слап, па тако уједињен да даје најјачу светлост и највећу снагу. Централизовање снага је економија рада а концентрација рада увек је прогресивна и условљава повећање културне производње. Дакле, зенитизам је тотализатор савременога живота и нове уметности.
Ми се боримо искрено за оваплоћење наших идеала, упркос свих бруталних запрека и свих људождерских подвала, које су једино средство наших „хуманих“ противника.
Нигде у свету, нова уметност није локалног карактера, Она то не може да буде ради свог општечовечјег нерва а не сме да буде ради свог замаха у времену новога духа и чудотворних нових проналажења, с којима је она тако уско везана. У највећем делу наш нови дух је претеча нових проналажења, како у области технике тако и у области опште науке. Није потребно спомињати Ајнштајна ни Варонова, за које знају већ сем Кордунаша и Шумадинци, нити је потребно спомињати Кандинскога, за кога не знају још ни наши университетски професори а ни уображени естетици. Доиста, све је релативно, пошто је глупост свима законима заштићена а ограниченост ума у свима земљама је државни монопол. На њега имају искључиво право политичари и академици, који „воде“ народе и „стварају“ политичке и културне историје.
Нама се је већ давно смучило од разних културних историја, које су писали библиотекарски пацови, далеко од свих живота. Та живот може проживети само голи човек са голом душом и голом патњом. Ми смо спознали у људождерским ратним годинама и ово; није живот књига – књиге су лаж! Само живот је истина, пошто у њему није ништа написано. Живот и његова историја не могу се осетити у запрашеним књигама а још мање расте живот у зарђалим тиквама безбројних паразитских писаца, широм света.
Живот настаје из себе, живот расте из себе, живот умире у себи. Какве књиге? Каква филозофија? Каква уметност? Треба почети све изнова! Нови живот! Нове књиге! Нова филозофија: зенитозофија! Нова уметност: зенитизам!
Да, нова уметност треба да је живот у животу. Нова уметност мора постати нови живот на старом сферском острву које зовемо глобус. Нова уметност условљена је својим сопственим принципима, својим сопственим законима, независним од закона природе. То је једино исправно и једино тако треба да буде. Зашто? За то, што стојимо на гледишту апсолутног стварања и апсолутног проналажења. Нас не може да задовољи, ниједна, ма и највиртуознија копија живота, ниједно, ма и најмасторскије фотографисање у сликарству или којој другој области духовне манифестације. Копија и фотографисање, појмови су јасни и одређени, као што су јасни и одређени појмови: стварање и проналажење. Стварање, проналажење, оригиналност и дело наши су аксиоми, који обухватају све наше напоре. Они су примарни и елементарни, они су једино од нас примењени на уметност свих родова и свих манифестација рада и мисли.
Ко год је знанствено посматрао природу, користећи це најновијим средствима која нам данас стоје на расположењу, видеће, да у целој елементарној и стваралачкој природи нема нигде копије, нити икакве имитације било које друге природе. У тој много помињаној природи, која нам се ставља као вечни непогрешиви ауторитет, има само варијација. Оне су оптички незаметљиве за све оне, који се тако поносно и тако пречесто позивају на природу не познавајући је ни са једне тачке гледишта од многобројних оних аспеката, с којима баш нова уметност има и те какве везе. Та веза је више научноексактне природе него ли оптачке и варљиве.
До сада, нова уметност је највише у контакту са науком и њеном ексактном применом, ако не, већ у скорој будућности и са практичном употребом. Једини и доста оправдан разлог, готово општег негирања уметности, лежи само у њеној практичној неупотреби. Другојачије се не дају објаснити многи парадокси, као напр. хитно „признање“ радиотелеграфије, без обзира на њено „разумевање“ и непризнавање нове уметности, која се још неда опипати рукама нити утилитарно применити. А ја вас уверавам, да велики део научних принципа влада у новој уметности, и готово сви њени закони повезани су такозваним научним законима.
Новим уметницима нису непознати закони геометрије, физике, оптике, статике или машинске конструкције. Све су то елементи, који, без икаквог чуђења условљавају свакодневну равнотежу у техници живота – елементи, који су врло омиљели новим уметницима у њиховим делима, поред сасвим реалних предмета из природе: дрва, гвожђа, камена, стакла, мермера, плеха и др.
Нови уметници с правом се спремају на изградњу једне велике, нове а боље епохе човечанства. Па кад је свима познато, да је за разумевање науке потребно знање и претходно васпитање, онда дозволите, да је то потребно и за уметност, бар у истој мери, ако не и већој.
Чудна је чињеница, да сви људи немају претензија, да буду ауторитативни и свезналице напр. у филозофији или којој фабрици, или у ма којој другој области, док у уметности сваки амал и сваки професор или сваки грађанин без разлике, хоће да има „своје мишлење“ – о неприкосновеној исправности и вредности појединих дела. А још је чудније, што у нашој земљи сами уметници, који стварају уметност, имају мање ауторитета и „право гласа“ од сваког обућара у делокругу свог уваженог заната.
Код нас напр. сваки новинарски шегрт долази у могућност да оцењује вредност уметничких дела и кроји несрећну судбину појединим уметницима и људима, који увек стоје изнад њега и изнад своје средине. Они су најдрскији и најпокваренији крмилари већ и онако давно сатрвене лађе наше културе. (Та књижари одређују данас вредност песничких дела.) И одавде, у име свих оних који деле моје мишљење, протествујем против злоупотребе јавне штампе на штету наших културних мученика без разлике, о њима и када це пише, пише се речником кочијаша, који никада није примењен ни на последњег злочинца.
За такве новинске садисте већи је Ландри од свих наших песника, од свих наших сликара, па чак са њиховим написима они бацају у сену и легендарну величину Краљевића Марка као и његовог плагијатора Ивана Мештроввћа. За њих вреди генерално правило: све туђе је добро или: туђе поштуј своје попљуј ! За њих, по сто пута је вреднији сваки инострани порнограф у књижевности, свако мазало у сликарству, сваки верглаш y музици, него и један наш стваралачки дух, који стварно носи најтежи терет, једне од најружнијих судбина у свету. А ако има и таквих, који раде и у балканским џунглама, несебично, по цену свих жртава а можда и последње жртве т.ј, живота, они то чине херојски, пошто је то својствено и достојно оне великомучне земље, чији су синови данас зенитисти, весници једне нове и светлије будућности. Надајмо се!
