За разлику од претходних мечева под вођством Драгана Стојковића, овог пута „орлови“ нису створили велики број шанси.
Напротив, већина играча одиграла је испод сваког нивоа. Уморно, без енергије, као са „теговима“ око зглобова.
Стара је фраза да велики тимови побеђују и када играју лоше. Плашимо се да (још увек) Србију именујемо великим тимом, али овог пута заиста јесте тријумфовала уз слабу партију.
Победу од 1:0 у Луксембургу можемо доживети као равнотежу и враћање баланса за одређена дешавања у досадашњем току ових квалификација.
Најпре када је реч о судијској (не)правди
Није било пуно дилеме око тога да ли је Душан Тадић у надокнади првог полувремена био фаулиран, па је остало чудно како ни шкотски арбитар Колум, ни из ВАР собе нису одлучили да Србији доделе пенал.
Многи су одмах повикали да нам се то вратило за оно ликовање због бацања траке Кристијана Роналда у Београду и његовог непризнатог гола у 93. минуту утакмице на „Маракани“.
Хтели или не, морали смо и тада да признамо да је Кристијано Роналдо са правом био бесан (не и да са правом баца капитенску траку сопственог националног тима).
Србија је тада преживела захваљујући холандским арбитрима који нису видели очигледан прелазак Роналдове лопте преко гол-линије.
Тиме је сачувала бод и, у том моменту прво место на табели групе А, а испоставило се до краја и корак за Португалијом коју би у последњем колу у Лисабону могла да прескочи и директно се пласира на Мундијал у Катару.
Вратило се и за Даблин
Но, због исте равнотеже и баланса, „орловима“ се вратило и за силне промашаје у претходној утакмици против Републике Ирске.
Тада лопта никако није хтела други пут да уђе у мрежу Ираца, да бисмо у последњим минутима сами себи угурали лопту у мрежу, ремизирали 1:1 и тиме испустили прво место у Групи А.
Овог пута нити је било великих пропуштених прилика, нити је игра била вредна тријумфа, али је он дошао, па се на неки начин и то вратило Србији.
Само Влаховић заслужио прелазну оцену
Ако изузмемо Предрага Рајковића који је био без икаквог посла на целој утакмици у Луксембургу, највећи број српских фудбалера пао је на испиту.
Александра Митровића практично нигде није било, што није само његова кривица, већ и везног реда који је подбацио.
Он је нападач који захтева подршку, пре свих Душана Тадића, а капитен овог пута није успевао да повеже редове тима, те да макар по неки пут пусти своју препознатљиву магију (осим код недосуђеног пенала).
Не баш сјајан био је и наступ Сергеја Милинковић-Савића, па и Филипа Ђуричића чија игра није имала никаквог ефекта на дешавања на терену.
Уморан и малокрван изглед Србије делом је заслуга и безенергичне игре Немање Гудеља.
Одбрана је претрпела промене, али уистину и није стављена на превелики тест од стране луксембуршких офанзиваца.
Осим неколико удараца са дистанце Себастијана Тила, те центаршутева у завршници и покушаја на силу да се дође до изједначења, већих проблема није било.
Чак и Милош Вељковић, који је послао прелеп пас из дубине за победоносни гол, није импресионирао у дефанзивним поставкама, јер је имао неколико беспотребних излета ван своје позиције.
Једини је прелазну оцену (уз малобројне навијаче и срдачну подршку) заслужио Душан Влаховић. Наравно због постигнутог поготка за три бода, али и због кретњи по терену којом је избацивао из баланса противничке играче.
Није то било делотворно у већини ситуација, чак је пречесто бирао погрешна решења у ситауцијама када су боља била и лаичким оком видљива.
Заправо, лако је било уочљиво да није уигран са остатком нападачком корпуса, да није до краја упознат са њиховим кретњама (као што често јесу Митровић и Тадић).
Али, на крају су његова упорност и, било је јасно, огромна мотивација донели Србији велику победу и сачувану наду да се директно оде у Катар.
Дакле, у свему, па и у фудбалу битна је равнотежа.
Управо она се некако намеће за Србију у овим квалификацијама.
Надајмо се да ће на крају тас, за промену, ипак превагнути на нашу страну.
У Лисабону.
Стефан Смуђа
Извор: Б92
