Piše: Branko Milanović
(Neću navoditi nikakve citate u ovom članku jer ovo nije akademski rad. Štaviše, pošto je tema ogromna i o njoj se iz više uglova već pisalo, svako citiranje bi jednostavno otvorilo pitanje zašto su citirani neki autori, a ne neki drugi. Dakle, ovo je samo lični stav – a, kao što znamo, pojedinci nisu bitni.)
Postoje dva problema sa istočnoevropskim intelektualnim elitama. To su: nacionalizam i parohijalnost.
Da bi se razumeli nacionalizmi istočnoevropskih elita (u množini) potrebno je pogledati noviju istoriju. Pod „novijom“ mislim na prethodna dva do tri veka. Istočna Evropa je bila teren imperijalne borbe. Imperije su često uspešno apsorbovale domaće elite, ali sa sve većom pismenošću, urbanizacijom i većim udelom intelektualaca u lokalnom stanovništvu, elite su se okrenule definisanju „nacije“. Ovo je bio deo panevropskog romantičarskog pokreta. Intelektualne elite su počele da proučavaju lokalne običaje, poeziju, narodne igre, zatim su se okrenule kodifikaciji i standardizaciji jezika i prešle na pretenzije na nacionalno samoopredeljenje.
U zavisnosti od toga koje imperije su bili deo, nacionalizam elite bio je antiruski, antiosmanski, antiaustrijski i antinemački. U nekim slučajevima (poput Poljske) istovremeno je bio usmeren protiv sve tri. Nacionalizam je podstakao sve ustanke 19. veka: srpski, grčki, a kasnije bugarski i albanski protiv Osmanlija, poljski protiv Ruskog carstva, hrvatski protiv Mađara, mađarski protiv Austrijanaca.
Posle Versajskog mirovnog ugovora, činilo se da su ciljevi elita ispunjeni: četiri imperijalne sile su se raspale. Ali to je bio iluzoran uspeh za nacionalističke elite čiji je cilj uvek bio da stopostotno obuhvate svoju naciju (koja je sama po sebi mogla biti široko definisana) unutar svojih granica, čak i ako se mislilo na uključivanje drugih naroda koji su, sa svoje strane, želeli da stopostotno uključe svoju naciju u svojim granicama.
Tako su kraj carstava nasledili međunacionalni konflikti u zemljama koje su bile sastavljene od više nacija (Kraljevina Jugoslavija i Čehoslovačka), ili su sadržavale značajne manjine (Poljska i Rumunija); ili su neke ostale sa osećajem nacionalne uskraćenosti upravo zato što su njene granice uključivali mnogo manje od 100% njene nacije (Mađarska).
Takve elite su ideološki bile veoma bliske fašizmu i nije čudno da je podrška koju su nacisti uživali u Istočnoj Evropi bila značajna, a mesta gde nisu uživali podršku bile su zemlje u kojima su nacisti planirali da unište lokalne elite. Stoga su se elite morale okrenuti protiv njih.
U svim slučajevima, nacionalističke elite su tražile podršku Zapada. Ponekad bi je dobile, kao kada su glavne zapadne sile (Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska) imale interes da rasparčaju carstva (od 1916. nadalje u pogledu Austrougarske), ili kada su pokušavale da ih obuzdaju iz ideoloških razloga (kao što je slučaj sa Sovjetskim Savezom), ili iz čisto vojnih razloga (Francuska u odnosu na Nemačku između dva svetska rata). U drugim slučajevima, podrška nije došla, a zemljama su trgovale velike sile u Versaju i Jalti. Ali to nije sprečilo elite da u svom samorazumevanju veruju da su branioci „zapadne civilizacije“. U zavisnosti od uslova, branili su je (ili „branili“) od komunizma, ruskog azijatizma, turskih Osmanlija, ili od onih za koga je nacionalistička inteligencija mislila da je kulturno manje napredan od njih samih i njihove sopstvene nacije.
Komunistička vladavina koja je u mnoge zemlje došla sa sovjetskom armijom, učinila je da nacionalizam ode u ilegalu. Više se nije tolerisao. Ali on je nastavio da postoji, a kako je komunistički stisak popuštao i njegov ekonomski neuspeh postajao očigledniji, podzemne vode nacionalizma prerasle su u bujicu. Ta bujica je raznela sve pred sobom u revolucijama 1989-90. Revolucije su sami učesnici i zapadne elite tumačili kao revoluciju liberalizma. U stvarnosti, to su bile revolucije nacionalizma i samoopredeljenja usmerene protiv imperijalne sile, Sovjetskog Saveza (poistovećenog sa Rusijom). Pošto su revolucije 1989-90. odjednom dobile široku podršku naroda, bilo ih je lako proglasiti revolucijama demokratije, a ne nacionalizma. To je bilo posebno lako u zemljama bez etničkih manjina ili „drugih“. Ali tamo gde to nije bio slučaj, to je vodilo do nasilnog sukoba: do raspada Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. Njegovo aktuelno i najkrvavije poglavlje se sada piše u ratu između dve najvažnije države naslednice SSSR-a: u sukobu od kojeg se strahovalo još u vreme Beloveškog sporazuma, ali se nadalo da će se nekako izbeći.
Istočnoevropski nacionalizmi uvek definišu sebe kao „emancipatorske“ i „liberalne“ kada su u pitanju odnosi sa jačim silama, dok se, kada dođu na vlast, u odnosu na one koji su slabiji ili manje brojni ponašaju imperijalno, reprodukujući iste one osobine prema kojima su kritični u drugim slučajevima.
Nacionalizam je, nije iznenađujuće, praćen parohijalnošću. Kada se rodio istočnoevropski nacionalizam u njegovoj modernoj verziji, zanimao ga je samo evropski odnos snaga, jer je (Zapadna) Evropa tada dominirala svetom i pisala pravila. Tokom komunističkog perioda, interesovanje i poštovanje proširili su se od Zapadne Evrope do Sjedinjenih Država. SAD su uvek bile privlačnije istočnoevropskim nacionalistima nego evropske sile jer su bile dalje i istorijski nisu imale nikakav poseban interes niti pretenzije na Istočnu Evropu. Za Amerikance, Istočna Evropa je postojala samo kao dobavljač jeftine imigrantske radne snage. Tako su, iz razloga američke istorijske nezainteresovanosti, njene ekonomske i političke težine, i antagonističke uloge u odnosu na Sovjetski Savez, SAD postale idealan saveznik.
Ovo je išlo ruku pod ruku sa ignorisanjem ostatka sveta. Za istočnoevropske intelektualne elite, dekolonizacija, rat u Vijetnamu, Mosadek, Aljende, Mao i uspon Kine, indijska nesvrstanost, G77, Bandung se nikada nisu dogodili. Nivo nezainteresovanosti za oko dve trećine sveta, a na momente i arogancije, u poslednjih tridesetak godina je pogoršan članstvom u Evropskoj uniji koje je davalo elitama, koje su uvek patile od kompleksa inferiornosti, osećaj konačne pripadnosti Zapadu. Kao u šaljivoj mapi sveta koju je objavio „Njujorker“, gde se ostatak sveta, posmatran sa Menhetna, skuplja u mikroskopsku tačku, za istočnoevropske intelektualne elite svet postoji samo severozapadno od mesta gde god da one žive.
Ovaj poseban obrazac razmišljanja elita otvara verovatno nerešiv problem za rusku intelektualnu elitu. Ona deli, zahvaljujući svom antikomunizmu, i uprkos imperijalnom bekgraundu, mnoge karakteristike istočnoevropskih elita. Ali pošto su istočnoevropske elite antiruske, njih dve ne mogu koegzistirati u harmoniji. Ruska prozapadna elita se nalazi na ničijoj zemlji. Ne može naići na bilo kakvu naklonost među istočnoevropskim elitama, niti među zapadnim elitama, jer one podržavaju Istočnu Evropu. Pošto su nacionalizam i mržnja prema drugome glavne komponente pogleda istočnoevropskih elita na svet, jedini način da ruska liberalna elita bude prihvaćena kao „zapadna“ bio bi mržnja prema nekom istočnijem od sebe. A takvog nema.
Ruska elita se tako nalazi intelektualno (i u smislu naklonosti) izolovana. Njeni pripadnici mogu da ponudi banalne tačke liberalizma, ali im niko ne veruje. Ili mogu, kao što se čini da mnogi rade, da se vrate imperijalizmu i izmisle fikciju evroazijatizma koja im daje posebno mesto u svetu u kome im nije potrebno priznanje zapadnoevropskih i istočnoevropskih elita. U oba slučaja, ishod je strašan.
