Пише: Небојша Поповић
„Тих дана, свет у ком сада живимо, био је почео тек да се ствара. У колонијалним ратовима, у побунама, у судбоносним догађајима у Индији, Америци, и далеким морима, стварао се један нови свет, нов и за Европљане. Исаковичи о том нису знали ништа“
(М. Црњански)
Сасвим недавно једна основна школа у Подгорици објавила је да та образовна установа броји 70 ђака из Русије и Турске, ученика који су другог говорног подручја. Становници Подгорице који живе у предграђима сада свакодневно на улици сријећу мушкарце тамније пути и унеколико другачијег раста и црта лица. Они обично говоре арапски и турски. Навикавајући се на те призоре Подгоричани изравно гледају у будућност Европе а да то и не знају.
У географском смислу Европа не представља ништа друго до један забачени рт Евроазије. Велики француски географ Фернан Бродел је знао да каже да јужна граница Европе није Средоземно море већ ивица Сахаре. Та огромна пустиња некада је штитила европски континент од сеоба са југа, али не и у модерно вријеме. Сада се процјењује да ће афричко становништво у 21. вијеку вјероватно порасти са нешто више од милијарду на три или четири милијарде. Миграције ће бити трајни проблем за земље попут Црне Горе које излазе на Средоземље, и које приде имају негативну стопу природног прираштаја и у просјеку старо становништво.
Са дуге стране, из геополитичког срца свијета (степа средишње Азије) ка Европи су се одувијек кретале хорде освајача чији походи су трајно мијењали европску и свјетску историју. У евроазијском срцу свијета све кључа од живота хиљадама година. Нови путеви свиле бујају, а капије Европе која на свом просперитету има много да захвали дјелимичној изолацији од најближих сусједа, до скора су „штитили“ режими попут Асада у Сирији, Садама Хусеина у Ираку, и Гадафија у Либији. Улогу Византије као великог бедема према Блиском Истоку, која је била пресудна за настанак и дефинисање западног свијета, сада држи Ердоганова Турска.
Европљани не само да нису показали никакву захвалност према поменутим режимима и народима које називају диктаторским, већ су већину њих трајно поткопали или уништили, не знајући да тако копају јаму самима себи.
Небојша Поповић: „Учинимо Европу поново великом“ – Мађарска је спремна за предсједавање ЕУ
Хришћанска Европа и сеобе
Да ствар буде далеко злокобнија, управо је хришћанство које је данас на Старом континенту нарочито на удару, једна од кључних идентитетских одредница која је Европу начинила оним што јесте. Анегдота са почетка 70-их година 20. вијека гласи да је један француски министар упитао тадашњег кинеског премијера Џу Елаја какво мишљење има о француској револуцији, на шта му је кинески премијер дао занимљив одговор:
-Прошло је само 200 година од тада и рано је за закључке?!
Кинески функционер је наравно ово изрекао из позиције вође народа чије памћење баштини на хиљаде година дугу традицију државности. Кинези очито далеко мање срљају и имају истанчанији осјећај за историјске мегатрендове на великој скали.
Но, да је поменути француски министар само мало пажљивије читао Достојевског који је прецизно идентификовао да је француска буржоаска револуција у својој самој суштини била прије свега – „атеистичка“, могао је да научи да велики руски мислилац није предвиђао ништа позитивно за Европу. Нема дилеме да пророчки дух Достојевског не би данас био нимало изненађен изгледом отварања Олимпијских игара у Паризу. Стара дама полако одбацује свог традиционални идентитет, док је уобличавање новог посве неизвјестан процес. Придошлице се за разлику од Европљана не одричу тако лако својих обичаја и религије.
Истовремено, овдашње бриселске елите се под мимикријом универзалности и космополитизма Европе, залажу за што бржи прелаз ка диверзификованијим друштвима, у којима ће националне државе постати релативне и ирелевантне, једнако као и религија, пол и боја коже… Дакле, треба отворено казати да план Брисела јесте да се демографска карта Европе трајно промијени. Можда до непрепознатљивости. Доба сеоба је тек почело.
Небојша Поповић: „Учинимо Европу поново великом“ – Мађарска је спремна за предсједавање ЕУ
Шта ће бити судбина Црне Горе
У таквим околностима пословична аутаркичност црногорског друштва очито неспособног да детектује и реагује на промјене које се дешавају на глобалном плану, била би можда некоме и комична да није крајње опасна. У Црној Гори се данима и мјесецима воде расправе и пребројавања између једнородне браће који дијеле заједничко поријекло, културу, језик и традицију… Нарцизам малих разлика и бесловесност појединих сегмената друштва не дозвољавају Црној Гори, па ни читавом Балкану да искорачи напријед.
Читава ствар са миграцијама, демографском експлозијом Африке и поновним уздизањем евроазијског срца свијета толико је озбиљна да се у Црној Гори тиме нико не бави, док неки проминентни амерички геополитичари у својој имагинацији не искључују могућност да лучки градови Словеније, Хрватске и Црне Горе неће једног дана поново постати независни градови републике попут некада Венеције и Дубровника или данас Сингапура, или се пак силом нужде поново наћи под истим кишобраном неке наново створене државе јужних Словена.
УН према својим најновијим процјенама предвиђају да ће Црна Гора до 2050. године имати 93 хиљаде становника мање. Као једна у свјетским размјерама, ипак микро држава, Црна Гора нема луксуз да се национално дијели и пребројава на Србе и Црногорце. Али ни да још мање подгријава амбијент перманентног страха и тобожње угрожености од својих првих и најближих сусједа. Јер колико сјутра, удруживање са њима може се испоставити као једина одржива опција за Црну Гору.
