Елијас Канети је концепт Књиге против смрти почео да артикулише током Другог светског рата, одмах након ваздушних напада на Лондон. “Не могу да дозволим да овај рат прође”, записао је 15. фебруара 1942. године, “а да срцем не искујем оружје које ће покорити смрт”. Са таквим Aufzeichnungen, његовим карактеристичним афористичким “белешкама”, Dichter рођен у Бугарској борио се против смрти до краја живота, припремајући књигу коју је називао mein eigentliches Buch, својом “правом”, “стварном” или, у вештом преводу Питера Филкинса, “најцентралнијом књигом” све док га смрт није савладала 1994.
“Последњи син средњоевропске културе”, како је назван у некрологу у листу Коријере дела сера – сефардски Јевреј рођен у Рушчуку, а одрастао у Манчестеру, Цириху и Бечу, који је, упркос томе што је половину живота провео у Енглеској, увек писао на немачком – Канети је писац без јасно одређеног места у националном канону или, чак, и у главним књижевним жанровима. Имао је само једног књижевног потомка (Томаса Бернхарда). Добитник Нобелове награде за књижевност 1981. године био је ерудита и један од највећих стручњака 20. века за мали жанр – афоризам – у традицији Георга Кристофа Лихтенберга и Стендала. Имао је и велику преокупацију: смрт.
Управо ка смрти нагиње његов једини роман, необуздана и набијена модернистичка сатира Заслепљеност (1935); масовна смрт је опседајућа мотивација за Масу и моћ (1960), његов узнемирени елаборат о масама у људској историји; смрт утиче на друштвене везе у два од три његова објављена позоришна комада, у Комедији таштине (1934) и Ороченима (1964); смрћу почиње и завршава се троделна аутобиографија његове младости – Спасени језик (1977), Бакља у уху (1980) и Игра очију (1985) – а смрт је стално присутна и у његовим сабраним Записима, из којих је проистекла трећина његове Књиге против смрти.
Заправо, написала је Сузан Сонтаг у “Уму као страсти”, есеју који му је помогао да добије Нобелову награду, “његово целокупно дело… стреми побијању смрти”. “Канети инсистира на томе да је смрт заиста неприхватљива”, наставља она, “неусвојива, јер је она нешто изван живота; неправедна, јер ограничава амбицију и вређа је”. Сонтагова можда чак и потцењује Канетијев отпор смрти, који је и егзистенцијалан и лични, али и дубоко политички. Чак и само знање о смрти изазива скептицизам код њега.
Између 1929. и 1942. године, пре него што је озбиљно започео Књигу против смрти, овако је размишљао: “Сазнање о смртности испада најконсеквентније искуство у историји човека. Оно се претворило у прихватање смрти. Намерно убијање међу нама могуће је само пошто коначно знамо да је преминули до одређеног степена мртав”.
Канети је и даље веровао да је Dichter прави романтични позив, да је он Шелијев “непризнати законодавац света” или, како је он сам то рекао, “чувар преображаја”, а да је улога песника да дела против спровођења те фаталне силе или да се макар осећа одговорним да тако ради.
По избијању Другог светског рата је написао: “Wäre ich wirklich ein Dichter, ich müßte den Krieg verhindern können”, реченицу којој ће се вратити годинама касније у “Позиву песника”: “Да сам заиста песник, могао бих да спречим рат”. Упијајући сав живот у себе, инсистирао је у овом есеју, песник стиче “снагу да устане против смрти”.
Књига против смрти је манифестација ове снаге. Она одбија да погне главу пред реалполитиком или стварношћу. Опире се смрти и систему политика заснованих на инструментализацији смрти и то од Канетијевог одбијања да одустане од пројекта, исписивања две хиљаде страница белешки од којих је састављена, па све до афористичке форме. Канетијев отпор смрти често се представља као нека врста заводљивог става, али он признаје: “Не ради се о њеном укидању, то је немогуће, ради се о осуди. Уместо тога, Књига против смрти је cri de couer против олаког прихватања неправедног статуса кво. “Робовање смрти је срж сваког ропства”, приметио је Канети 1946. године, “а ако то ропство није прихваћено, онда нико не би могао ни да га пожели”.
У “Приповедачу”, одакле Канети извлачи цитат, Валтер Бењамин пише о томе да се читаоци окрећу роману да би доживели испуњење и значај судбине какав никада не могу да искусе у сопственом животу, “нади да ће загрејати свој хладан живот смрћу о којој читају”. Књига против смрти не нуди такву врсту утехе. Канети не прихвата да је смрт способна да створи смисао. Он јој не пружа никакву поетску озбиљност. У Канетијевој књизи је смрт “сувишна”, тек непосредни прекид чулних доживљаја. “Његова последња жеља: још једно кијање”, шали се он, смртно озбиљан, 1942. “Може ли неко да умре сањајући”, пита 1973. “Последња књига коју чита”, унапред жали, “незамислива је”.
У свом афористичком издању живот никада не слаби; никада не дозвољава да га смрт опколи. Чак и кад је најпомирљивији са неминовним доласком смрти, она је увек прекид живота, никад његово заокружење. “Али проклињем смрт. Не могу другачије него тако”, пише 1985. “И ако ће ме ослепети, не могу а да је не одбијем. Ако бих је прихватио, био бих убица”.
Као каталог таквих запажања, Књига против смрти мање је кохерентан, самосталан текст, више су то нагомилани трагови живота. Канети је почео да прикупља грађу после смрти мајке 1937. године, с тим што су и неке белешке настале још 1929. инкорпориране у књигу, иако није почео да је пише све до 15. фебруара 1942. Књига против смрти садржи размишљања о актуелним догађајима, гноме, схеме за никад завршена дела, циничне досетке, исечке из новина, цитате из других текстова и одломке прича.
Излазак “Књиге против смрти” на енглеском најављен је за октобар 2024.
Његови отац, мајка и прва жена, Веза (рођена Тојбнер-Калдерон), који су сви умрли јако млади, враћају се као личности којима он дугује свој живот; Хера (рођена Бушор), његова друга жена, која је такође преминула пре њега, као и ћерка Јохана, повремено се појављују; као и његови идоли – Кафка, Музил и Пруст, заједно са Бернхардом – његовим непризнатим учеником – Бењамином, Стендалом и библијским Илијом. Појављује се, такође, и мотив Титаника што тоне док музичари на њему настављају да свирају.
Књига против смрти је енциклопедијско завештање о центрипеталној сили коју је смрт бацала на Канетија током његовог живота; то је и тестамент његовог посвећеног и одлучног отпора према њој, далекосежна етика изграђена од личне трагедије.
Канети се са смрћу први пут сусрео кад је имао седам година. Рођен 1905. у Рушчуку, у Бугарској, у богатој сефардској породици, Канети се са шест година преселио у Манчестер, када је његов отац Жак Канети отишао да ради код зета тежећи независности од свог осионог оца, чије ће проклињање одвући са собом преко Ла Манша. Жак је умро непуну годину касније од снажног срчаног удара, на дан који ће његов син описати као “најкључнији дан мог живота”.
Отац је био центар Елијасовог света, сунце које је ведрило и обасјавало озбиљност дечакове мајке. Канетијева будућа књижевна каријера омогућена је управо после очеве смрти, пошто га је тек тад мајка, Матилда Ардити, учила, строго одлучно и сипајући жаоке увреда, језику своје блискости са мужем, а то је на крају постао и језик на ком је дечак писао: немачки.
“Да ли је мој отац морао да умре тако млад да бих се ја запутио овом стазом”, пита се Канети у Књизи против смрти. “Да ли је он био жртвован да би се обновио овај животни пут? Не сумњам ни најмање да бих постао сасвим другачија особа да сам остао у Енглеској и да ми отац није умро тако млад”.
Одлазак његовог оца био је тек прво искуство са смрћу. Канети се преселио са мајком и млађом браћом на континент. Спавао је у кревету са мајком, учио је немачки од ње, а чак се сећа како се ухватио за њу када је хтела да се баци кроз прозор. Жестоко љубоморан на њене просце као дечак, прекинуо је све контакте са њом након што се оженио Везом 1934. Поново су проговорили тек крај њене самртничке постеље.
Тешко је поднео њену смрт. У ретком датираном уносу – 15. јун, 1942 – пише: “На данашњи дан пре пет година умрла ми је мајка. Од тада ми се свет окренуо наглавце. За мене то као да је било јуче. Зар сам заиста живео пет година, а она не зна ништа од тога? Желим да уснама одврнем сваки шраф на поклопцу њеног ковчега и извучем је. Знам да је мртва. Знам да је иструлила. Али не могу да прихватим да је то истина”.
Канетију је било потребно да схвати како се смрт одиграла у његовом животу. “Чему је било све то, скривеном, уплашеном, те приче које су те начиниле оним што јеси, где су оне”, пита Канети 1965. Сећа се појединости епизоде која ће постати међаш његове прве аутобиографије Спасени језик: секире “којом си хтео да удариш рођаку”.
Млади Елијас, са пет година, хтео је да убије рођаку Лаурицу секиром јер није хтела да му покаже своје исписане свеске. Док је певушио на ладину, матерњем језику своје мајке, “сад ћу да убијем Лаурицу, сад ћу да убијем Лаурицу”, само благовремена интервенција његовог деде га је осујетила у намери. Након што је спречио убиство, деда је повремено подсећао младог Елијаса “како би она изгледала сва крвава, како би јој мозак запенушао из расцопане лобање” и да Елијас никада не би могао да се искупи јер мртви не могу да пруже опрост. Канети се присећао: “Моја права религија тако је настала из веома одређеног, личног, неискупивог догађаја”.
Канетијев отпор смрти на крају је попримио снагу религијског жара. То је његов први принцип, из ког произилазе сви остали. “Моја права суштина почива у чињеници да одбацујем сваку смрт и све их мрзим”, пише 1962. “Могу да је видим на почетку свог размишљања и у средишту свог света. То је моје Cogito, ergo sum. Мрзим смрт, дакле постојим. Mortem odi ergo sum”. Ова религија поприма своје облике у Књизи против смрти кроз идеју о првом човеку, скоро месијанској фигури: “Први човек биће онај који никада није убио и никада није пожелео смрт”. Слично томе, 1970, чак примећује и колико му је “необјашњиво” име, с обзиром на то да је “пророк Илија поразио Анђела смрти”.
Канети, упркос свом праведничком, ревносном протесту, није био световни светац. Његов однос према Вези – и њеној каријери које се одрекла да би му помогла са Масом и моћи – предмет је многих неслагања проучавалаца. Његов немачки биограф, Свен Ханушек, сугерише да је и сама Веза била задовољна оваквим стањем ствари, као и “небуржоаским” међусобним односом којим је мужу било дозвољено да задовољава своју “фауновску” природу, а да она сама није имала такву дозволу. Пријатељи, љубавнице и ривали називали су га “Господаром”, фигуром која је испробавала своје теорије о моћи на људима из свог окружења. Једну посебно оштру критичка жаоку испалио је ка Канетију Герхард Мелцер, који је написао да, иронично, “Канети убија кад пише”, уз примедбу да је Канетијево писање покушај неког интелектуално супериорног да продужи сопствени књижевни живот на рачун других.
А опет, док Канети у другим текстовима уме да буде немилосрдно сатиричан (види Заслепљеност) или да стреми некој врсти тотализујућег ауторитета, као у Маси и моћи, у Књизи против смрти је огољено субјективан и искрен. “Писање је”, напомиње он, заузимајући се заједно са Кафком за спасење, “облик молитве, једине коју знам”. “Нисам желео да надживим никога“, истиче он. Канети стално признаје свој недостатак, оно што 1984. зове “кривицом преживелог какву си увек осећао”. Можда се и најпотпунији израз овог осећања јавља 1966, када размишља о томе да је побегао из Европе на време и да је релативно безбедан провео рат, осећање које потом претвара у етику:
“Колико је срамотно, срамотно то што сам ја надживео све жртве. Јесам ли био у разореном Мадриду, јесам ли био међу онима што су побегли из Париза, јесам ли био у Аушвицу? Јесам ли урадио довољно, јесам ли оправдао чињеницу да сам био само сведок, а не жртва, да ли заслужујем да живим и хоће ли исход овог живота бар за мрвицу променити будуће ужасе?”
Бавећи се тиме да ли превише брине о смрти својих ближњих а недовољно о онима које није познавао, овај пасус завршава тиме што се враћа на своју посебну улогу као Dichter, као личност морално одговорна за свет, испуњен скованим везама између личног и политичког:
“Како да нађем равнотежу између блиског и далеког, како могу да будем вага која мери та два? У срцу знам да се не ради ту о мени, него о свима другима, али да ли је довољно знати то у свом срцу кад можда свакога његово срце вара?”
За Канатија смрт постаје ограничење преко кога мора да прошири своју мисао и саосећање. Канети, приближавајући се ту осећању заједничке прекарности Џудит Батлер, пролази кроз сопствену тугу, бележи своју жељу да свачији живот учини вредним жаљења. Усред Другог светског рата пише: “Ламентирамо над мртвима. Али колико много прво треба да ламентирамо над онима који тек морају да умру!”
“Цели градови и области могу да жале као да су сви њихови мушкарци пали, сви њихови синови и очеви”, пише Канети о жртвама рата. “Али све док је пало 11.370 људи, они ће стално тражити да се то наврши до милиона”. У тој изреци с почетка Књиге против смрти Канети препознаје и одбацује апстракцију коју је једном описао Курт Тухолски (“Смрт једног човека, то је катастрофа. Стотине хиљада смрти – то је статистика!”) Сам се својим стилом бори против тога. Афоризам, као и живот сваког човека, свет је за себе. А афоризми захтевају јединственост. Историчар Карло Гинзбург, који је пратио ову форму уназад све до Хипокрита, записао је: “Афористичка књижевност је по дефиницији покушај да се формулишу мишљења о човеку и друштву на бази симптома, знакова; човечност и друштва која су оболела, у кризи”.
Према Канетију, његово друштво било је оболело од смрти, а то је и данас случај. Друштво је прихватило смрт попут новчића скованог као симбол моћи, и на томе се бестидно богати. Прошле године, добрим делом и због непрекидног бомбардовања Газе, у свету је убијено више цивила него било које године у протеклој деценији. До данас је у израелској убилачкој кампањи – изведеној америчким бомбама – убијено више од 39.000 житеља Газе, а још више од милиона њих изложено је смрти од глади. А пошто су Сједињене Државе у јулу наставиле испоруку бомби од стотину килограма томе се не види крај, него само већ виђено: наставак богаћења произвођача оружја, даље учвршћивање Бењамина Нетанијахуа и расељавање и уништавање народа у Гази. И све то пре него што се и поразмисли о томе шта би могло да се догоди при ширењу рата у региону.
Ипак, отпор смрти укорењен у Канетију, његово одбијање да се приволи било чему у вези с њом, граничи се са илузијом, према Џошуи Коену, који је написао предговор за књигу. Канетијеве антипатије према смрти потврђују његов “донкихотовски” став – Коен овде рециклира придев који је Сонтагова својевремено пришила Канетију да је, “у питањима смрти”, како је написала, био “непоправљиво згрожени материјалиста и неумољиви донкихотовац”. Ова књига је, закључује Коен, “чен белог лука или зечја шапа у прози”, или бљутави назовимелем који Кихот даје себи и Санчу Панси после ког се наводно “не треба плашити смрти, нити бринути због погибије од било какве ране”. Иако Коен поштује ову “моћно гномичну, луду, искрену књигу”, његово позивање на “донкихотовштину” требало би да се односи и на исијавајућу моћ њених афоризама, који у себи подједнако носе друштвене и политичке колико и метафизичке и личне импликације.
То што се у том напису одражава недавни Коенов одговор на политику америчких Јевреја антициониста у Њу рипаблику, више је од пуке коинциденције. Коен је склон исмевању политика са којима се не слаже тако што меша политичко и лично. У овом случају прво тврди да Јевреји који заговарају ову линију “неће бити Јевреји у следећој генерацији”. А онда овом узорку који ће наводно ускоро бити истребљен поручује: “Оним Јеврејима који су за себе сачували као последњи израз свог јеврејства осуду Израела – морам да их поздравим, можда чак и да им се наклоним. То је крајња дрскост”. Ствар принципа постаје ствар смелости, као код Канетија, где је његов етички протест против прихватања смртоносних политика као и обично преображен у ексцентричност.
Ипак, јесте крајње дрско писати против смрти суочен са извесношћу предаје њој самој, и то у свету који се здао у њену инструментализацију. Чак и сам Канети је током Другог светског рата приметио тај ризик: “Данас је свако ко каже нешто против смрти смешан… Она је на страни Отаџбине, а шта то може бити светије од комбинације оца и земље?”
Упркос томе што је подржао Израел, Канети је писао о египатским војницима убијеним у рату 1967. и о ирачким цивилима које је побила америчка ратна авијација у првом Заливском рату. Критиковао је “масакре које су починили Американци” у Вијетнаму кад је 1969. године писао да је “сад јасније него икада да смо сви способни да урадимо исто”. И од тога не изузима ни своје читаоце ни себе, мало ту има поноса. “Чак и ви сами јесте”, пише он, “и немојте мислити да нисте, јер нема отклона у чињеници да још нисте били присиљени да убијете”.
Књига против смрти је надахњујући текст. Мислим да је немогуће читати ове афоризме а не помишљати на фрагменте живота који круже по интернету, на највећем (иако често разочаравајућем) сајту на свету са савременим афоризмима, на платформи некада познатој као Твитер. Ови фрагменти такође указују на то да је систем светске политике у кризи, оболео од смрти. И те поруке поново уписују човечанство у апстракцију система, не дозвољавајући нам да безбрижно прихватимо текуће масовно уништење. Проучаваоци могу да тврде да Канети, наследник Стендала и Лихтенберга, живи и даље кроз велики утицај какав је Берхард имао на савремену књижевност.
Али прави дух Књиге против смрти је, у најмању руку, најживљи у овим постовима, који стварају колективну Књигу против смрти – писану против разарања и масовних убистава, као афирмација специфичности и ткања живота.
Из последње поруке песника и писца Нура ал-Дина Хаџаџа пре него што је убијен у ваздушном нападу 2. децембра:
Зовем се Нур ал-Дин Хаџаџ, палестински сам писац, имам 27 година и много снова. Нисам број и не прихватам да моја смрт буде пролазна вест. Да кажем и то да волим живот, срећу, слободу, дечји смех, море, кафу, писање, Фаруз, све што је весело – иако ће све те ствари нестати за трен ока.
Хиба Абу Нада, романсијерка и песникиња, написала је ове речи 8. октобра, 12 дана пре смрти:
Ноћ над Газом је тамна кад нема бљесака ракета, тиха кад се не чују бомбе, ужасавајућа без утехе молитве, црна без светла мученика. Лаку ноћ, Газа.
Рефат Аларир, палестински песник, закачио је песму испод свог профила на мрежи X, са поруком: “Ако морам да умрем, нека буде прича. #FreePalestine #Gaza”, месец пре него што је убијен:
Ако морам да умрем,
ти мораш да живиш
да испричаш моју причу
да продаш моје ствари
да купиш парче платна
и мало канапа
(направи га белог са дугим репом)
тако да дете, негде у Гази
док гледа у око небеса
и чека оца зашлог у бљесак –
без поздрава
чак ни свом месу
чак ни себи самом –
види змаја, мог змаја што си направила,
што лети над њим
и помисли начас да је анђео ту
да узвраћа љубав
Ако морам да умрем
нека то донесе наду
нека то буде прича.
Извор: Глиф
