Пише: Елис Бекташ
Дејан Шајиновић, новинар бањалучких Независних новина, огласио се чланком под помало комичним насловом „Војна доктрина БиХ све ближа НАТО стандардима.“ Шајиновићев текст, који претендује да буде аналитички, не добацује чак ни до стандарда овдашњих Википедија, нити почива на разумијевању темељних појмова, идеја и концепата којима се бави, па се на њега не би било сврхе освртати да тај памфлет није настао захваљујући грантовској подршци америчке амбасаде у Сарајеву, чиме се од претенциозног бављења темом којој аутор није дорастао претворио у пропагандни летак који је у јавност пуштен са још увијек недовољно јасном намјеном.
У Шајиновићевом тексту само је прва реченица, која гласи „Упад украјинских оружаних снага у Курску област Русије поново је показао важност припреме цивилног становништва за ситуацију ратног стања“ тачна, али је она уједно и опште мјесто, сколастичка мудролија лишена сваког значаја, јер не постоји универзалан одговор на питање припремања цивилног становништва за рат.
Но већ у наредној реченици Шајиновић креће са презиром према чињеницама, па тако наводи да „НАТО у својим доктринама нема формално дефинисану територијалну одбрану.“ Оваква тврдња спорна је из најмање два разлога. Прво, она указује да аутор текста не разумијева појам доктрине те је стога користи у множини тамо гдје за множину нема мјеста, односно не разумијева да у оквиру НАТО-а постоји јединствена НАТО доктрина као кровни доктринарни систем за скуп националних доктрина, при чему су односи који се граде између тих доктрина прилично флексибилни и државе чланице НАТО-а задржавају приличну слободу у дефинисању својих доктринарних оквира.
Друго, Шајиновићева тврдња спорна је и као чињенично нетачна, јер дио чланица НАТО-а, а превасходно балтичке земље и Пољска, има своје територијалне снаге, а чак се и националне гарде у Сједињеним Државама могу посматрати као некакав варијетет територијалне одбране, истина, различит од устаљених европских модела, али са улогом и мисијом која у већој мјери покрива улогу и мисију територијалне одбране као помоћног елемента оружаних снага.
Након неких дилетантских разматрања питања територијалних снага и наоружаних цивила у Украјини и Русији, из којих је развидно да Шајиновић не разумијева разлику између територијалне одбране, наоружаних милиција и приватних војних компанија у погледу улоге и организације, те да уједно не разумијева ни природу војних операција и структуру војишта које никада не може бити посједнуто једнаком густином на својој читавој површини, аутор прелази на овдашња подручја. Авај, његово разумијевање и знање проблематике којом се бави експоненцијално опада са географским приближавањем теми.
Тако Шајиновић тврди да је „БиХ, као насљедница бивше федеративне Југославије и сљедбеница совјетске војне школе, имала изузетно развијен концепт територијалне одбране.“ Аутор овдје очито не разумијева да Југославија са својим републикама није била пандан НАТО-у и да републике нису имале властите доктрине, а републичке територијалне одбране да су биле и доктринарно и организационо увезане у јединствен југословенски систем општенародне одбране. Наравно, оне на неки начин јесу биле и републичке оружане снаге, али републичка руководства нису имала никакву слободу у погледу доктринарних и организационих интервенција без одобрења Савезног секретеријата за народну одбрану.
Даље, Југославија, па самим тим ни Босна и Херцеговина, није била сљедбеница совјетске војне школе, већ је југословенска војна доктрина и концепција рата представљала један чудан и надасве застарио амалгам многих теоријских утицаја у распону од совјетских, преко различитих европских утицаја, па све до неких који су стизали из далеке Америке. Доктринарно посматрано, Црвена армија била је офанзивни војни апарат и Совјетски савез је сматрао да је напад одлучујући вид борбених дејстава. Насупрот томе, ЈНА је била оријентисана на стратешку одбрану а напад је посматран као тактички и оперативни поступак који треба да омогући одбрану државне територије и избацивање непријатеља с ње.
Доктринарна и концепцијска лутања, као и предуга заточеност у тековинама НОБ, ма шта та синтагма значила, за посљедицу су имали болну застарјелост и неефикасност оружаних снага у свим њиховим сегментима, па тако ни територијалне одбране нису могле остати поштеђене и представљале су један тром апарат који је изгледао скоро импотентно у поређењу са, рецимо, швајцарским моделом територијалне одбране.
Сасвим је разумиљиво то што су се по распаду Југославије њене републике ослањале на постојеће организационе моделе и што су, уз одређене модификације, активирале своје територијалне одбране као окосницу својих оружаних апарата, али метаболизам и физиономија тог рата, нарочито у његовим почетним годинама у којима су дејства по правилу била тактичка у својој природи, показују да се у судару војски које почивају на истим доктринарним концептима не могу добити одлучујући исходи, односно да се не може добити ништа осим међусобног мрцварења и пигмејског опонашања озбиљног ратовања.
Било је потребно да Хрватској у помоћ пристигне НАТО са својим агентурним агенцијама попут МПРИ и потпуно јој измијени доктрину и концепцију па да на терену дође до нарушавања баланса и да, уз свесрдну помоћ закулисних политичких игара између Загреба и Београда, дође до сламања ВРСК и егзодуса српског становништва из Хрватске. У Босни и Херцеговини све до краја рата борбе остају углавном тактичка мрцварења, између осталог и стога што у њима учествују војске које су више милиције него војске и на које политика остварује екстензиван утицај, не само на нивоу високог командовања, већ и на најнижим тактичким нивоима.
Шајиновић не познаје ни најелементарније чињенице о теми које се дохватио, па тако тврди да су у Југославији „дјеца у школама имала часове територијалне одбране, гдје су учила о основним војним појмовима и правилима.“ Предмет о ком је ријеч звао се општенародна одбрана и друштвена самозаштита, а територијална одбрана била је само једна од лекција које су се изучавале у оквиру тог предмета чији је наставни садржај био прилагођен узрасту школске дјеце, што значи да се правила углавном нису изучавала, већ су дјеца овладавала неким најосновнијим појмовима те неким елементарним борбеним и неборбеним вјештинама и знањима.
Потом се Шајиновић осврће на Србију и тврди да „Србија у својој војној доктрини и члану IV Закона о одбрани препознаје улогу цивила у одбрани земље, али се чини да је у формалном смислу ближа НАТО концепту него концептима бивше ЈНА“, а онда додаје и то да ће „као војно неутрална земља, Србија морати дати већу улогу цивилном становништву у одбрани земље.“ Остаје нејасно због чега би препознавање улоге цивила у одбрамбеном систему било у колизији са приближавањем НАТО-у, осим ако није ријеч о томе да аутор текста читав одбрамбени систем своди искључиво на борбене функције које се унутар тог војног савеза начелно повјеравају професионалним војним елементима, али се нипошто не ограничавају само на њих.
На крају текста Шајиновић тврди да је Босна и Херцеговина одустала од концепта територијалне одбране из два разлога од којих ниједан није тачан. Први разлог ког он наводи јесте приближавање НАТО-у, али не објашњава због чега би постојање територијалне одбране било препрека на том путу, када није препрека ни Пољској, Данској, Литванији, Латвији, Естонији, Норвешкој… Шајиновић, истини за вољу, не објашњава ни због чега би Босни и Херцеговини била потребна територијална одбрана, па остаје нејасно због чега уопште пише о свему томе.
Као други разлог одустајања од територијалне одбране аутор наводи „интерес свих да се оружје изузме из руку цивила и преусмјери у руке мултиетничких и мјешовитих оружаних снага“ након окончаног рата. Стварност, међутим, вели другачије. Територијалне одбране су још током рата одумрле природном смрћу и претотпљене су у етничке војске у Босни и Херцеговини, АРБиХ, ВРС и ХВО, тако да се након 1995. године уствари није имало од чега одустајати. Поред тога, аутор не објашњава зашто би територијална одбрана, организована по дејтонском територијалном и политичком уређењу, дакле по енитетима, представљала пријетњу, тим више што би такве снаге биле подвргнуте ефикасном командовању и контроли, за разлику од разних спортских и стрељачких клубова, ловачких удружења, ветеранских организација, заштитарских агенција, па и навијачких група, које у визури доминантних националних политика представљају језгро будућих етничких милиција, фаланги, паравојних и војних снага.
Шајиновић текст закључује произвољном и арбитрарном оцјеном да је у Босни и Херцеговини „реформа одбране једна од најуспјешнијих реформи у модерној историји и школски примјер успјешне транзиције у безбједносном сектору.“ То је донекле тачно искључиво у компарацији са неким другим државним и друштвеним функцијама, попут школства, здравства и правосуђа, али стање оружаних снага нипошто се не може назвати школским примјером било какве успјешности, тим више што је административни аспект једини кохезиони фактор те организације.
Остају, дакле, отворена питања због чега се Шајиновић одлучује на писање једног каламбура препуног фраза, произвољности и нетачности и због чега се америчка амбасада одлучује да такав каламбур финансијски подржи и због чега тај текст као по диктату преносе и други медији, односно каква се порука упућује испод слоја збрчканих и нејасних порука у Шајиновићевом памфлету, који читаоцу час поручује да је улога цивила у одбрамбеном сектору битна и да је територијална одбрана драгоцјен и хвалевриједан концепт, а час му поручује да је тај концепт непотребан крај постојања професионалног оружаног апарата.
На крају ћу се осврнути и на наслов Шајновићевог текста који гласи „Војна доктрина БиХ све ближа НАТО стандардима“, који можда и није ауторов већ редакцијски, али који показује да творац таквог наслова не разумијева да је доктрина јединствен скуп теоријских погледа на питање одбране у конкретном државном и националном оквиру, а стандарди да су појам нижег реда који се усклађује са доктрином, односно да доктрине различитих чланица у неком савезу нису нужно интероперабилне док су стандарди, односно процедуралне норме, нужно интерерабилне, тако да се приближавање одређене државне и националне доктрине доктрини неког савеза никако не може самјеравати кроз призму важећих стандарда у том савезу.
Некад су Американци знатно озбиљније приступали психолошко-пропагандним операцијама и налазили знатно компетентније ауторе да буду трабанти и експоненти њиховог утицаја у интересним подручјима. Данас се тај посао, у складу са општом естрадизацијом политике и друштва, приближио стандардима тик-ток и инстаграм инфлуенсерства. O tempora, o mores.
