Пише: Милан Милошевић
Када је оснивачки Олимпијски конгрес на Сорбони 1894. одлучио да се прве Игре приреде две године касније у Атини, професор на Колеж д’ Франс Мишел Жил Алфред Бреал (1832–1915), француски упоредни филолог и истраживач антике, написао је 15. септембра свом пријатељу барону Пјеру де Кубертену писмо: “Кад одете у Атину, погледајте да ли се може организовати трка од Маратона до Пникса (брда у Атини на коме су се грађани Атине окупљали на демократским скупштинама). То би имало антички карактер… ја бих се обавезао да победнику маратона поклоним Маратонски пехар”.
МАРАТОН – ТА МАГИЧНА РЕЧ
Трка коју је Бреал замислио била је заснована на симболички снажној легенди – о чијој су историјској тачности вођене дебате – да је 490. пре нове ере Филипид трчао око 42 километра од Маратона до Атине да би последњим атомима снаге повикао: “Неникēкамен!” (победили смо) – и умро од исцрпљености.
Много пре него што је Бреал предложио идеју о олимпијској маратонској трци, у европским интелектуалним и уметничким делима слављена је слободарска симболика битке на Маратону.
Британски филозоф Џон Стјуарт Мил је веровао да је Маратонска битка важнија за британску историју од битке код Хејстингса, која је довела до норманског освајања Енглеске 1066.
Лорд Бајрон, романтични песник који је, као учесник грчког рата за ослобођење, умро у граду Мисолонги у Коринтском заливу од маларије 19. априла 1824, сматрао је да је Маратон магична реч повезана са идејом слободе.
Од друге половине 18. века, европска интелигенција је била фасцинирана античком уметношћу и класичном цивилизацијом уопште, па и њеним спортским духом.
Већ у доба ренесансе, објављивање Паусанијевог Описа Грчке и Пиндарових победничких ода широко је побудило интересовање за древне игре. Грчки рат за независност 1821. подстакао је немачке и британске историчаре да систематски истражују све аспекте историје античке Грчке. Овај интерес за античке игре је додатно појачан почетком 1870-их када је Немачки археолошки институт започео ископавања у Олимпији.
“БРИТАНСКА ШКОЛА”, ДЕ КУБЕРТЕН, ТУРНФЕРАЈН И РИГА ОД ФЕРЕ
У Британији, довитљиви правник, угоститељ и писац Роберт Довер је још 1612. импровизовао и, све до почетка шкотско-ирско-енглеског грађанског рата 1642. одржавао “енглеску верзију Олимпијских игара” у Глостерширу, које су укључивале карташке игре, шах и плес, трчање, скакање, бацање кладива, бацање шипке, рвање и трке коња. Барон од Беренгера је организовао Олимпијски фестивал на стадиону Челси у Лондону 1832. и још један 1838. у знак сећања на крунисање краљице Викторије.
На младог пророка савременог спорта, француског барона Пјера де Кубертена најдиректније је утицао Вилијам “Пени” Брук, доживотни борац за физичко васпитање, који је 1861. организовао Олимпијско удружење Шропшира. То је довело до оснивања Националне олимпијске асоцијације четири године касније.
Када је 1890. посетио Брука, Кубертен је био импресиониран схватањем спорта на острву на коме се формирају фудбал, рагби, крикет, веслање, атлетика, бокс…
Спортски и новинарски педагог професор Сергије Лукач је у тексту “Избрисати Берлин 1936.” (НИН 1972, књига Одрази времена, 2007) писао како је на Универзитету у Рагбију Томас Арнолд (умро 1842) полазио од претпоставке да у телесном вежбању све мора да буде слободно: такмичење, игра по правилима – уз фер-плеј.
То је, пише Лукач, антипод на континенту где влада гимнастичко војнички систем “теловежбе”.
Покрет гимнастичких друштава Турнферајн (Турнвереин), настао у Немачкој 1811. у атмосфери пруског романтичног и агресивног буђења после пораза од Наполеона у Јени 1906, неговао је схватање физичког васпитања као средства за заштиту нације.
А и Кубертен, рођен 1863. и одрастао у сенци разорног пораза своје земље у француско-пруском рату 1870/71, сматрао је да је Француска изгубила рат због физичке и духовне млохавости узроковане првенствено лошим образовним методама. Лукач, међутим, подсећа да је током војничког школовања Кубертен развио сопствени антимилитаристички дух.
А и Швеђанин Линг модификује немачку идеју физичког вежбања: идеал није војник, него здрав човек, пише Лукач.
Покрет Турнферајн је у другој половини 19. века утицао и на формирање Соколског покрета у Чешкој, који је био популаран у словенским нацијама. На соколским слетовима промовисана је идеја масовног бављења спортом и – националног буђења.
Рана генерација грчких инструктора физичког васпитања била је обучена у немачко-швајцарском, а затим у шведском систему спорта, под чијим су били утицајем.
Кристина Кулури са атинског Универзитета друштвених наука Пандио (Пантеион) у чланку “Од антике до олимпијског препорода: спорт и грчка национална историографија” пише да је прихватање идеала античке Грчке у самој Грчкој у 19. веку долазило “преко Европе”.
Један од преносилаца те идеје био је и Ригас Велестинлис, Рига од Фере, заговорник панбалканског устанка против Османлија, кога су Турци задавили у Небојшиној кули у Београду 1798. Он је, између осталог, објавио, штампао и растурао превод позоришног комада Олимпија италијанског песника Пјетра Метастазија, дело које је за тему имало управо олимпијске игре и алудирало на славу античке Грчке.
Грчки професор историје Спиридон Ламброс (1851–1919) је век касније констатовао: “Ригас је сматрао да је драма о олимпијским играма допринела успону нације ништа мање од војних припрема”.
ПОСЛЕ БАНКРОТА, МАРАТОН
Председник грчког олимпијског комитета Деметријус Викелас је схватао симболички значај предлога о обнови Олимпијских игара у Атини 1896, али грчка влада у први мах није била срећна због тога. Тадашњи премијер Карилаос Трикупис је 1893. саопштио: “Нажалост, банкротирали смо”.
Танос Вермис, професор политичких наука на Универзитету у Атини, пише да је до банкрота дошло због претешких кредита за изградњу железнице.
Отпор према обнови олимпијских игара у Грчкој је престао када је Јоргос Авероф, грчки трговац и бродовласник из Александрије, који се обогатио тргујући на Нилу, донирао 920.000 златних драхми да се у Атини на темељу античког стадиона изгради олимпијски стадион Панатенаико, називан такође Калимармаро (Лепи мермерни), јер је у изградњи коришћен и бели мермер са планине Пентелион којим је својевремено грађен Партенон на Акрополису.
Требало је решити и многе логистичке проблеме јер маратонска трка је била нови спорт. Најдужа тркачка дисциплина на играма у Олимпији била је долихос (24 стадија, нешто више од 4,6 километара).
Ни Бреал ни остали предлагачи нису тачно знали колико је растојање између Маратона и Атине; у то време оно је процењивано од 42 до 44 километра. Дужина маратонске стазе фиксирана је на 42.195 километара тек на Олимпијским играма у Лондону 1908. године. Да је трка на тој удаљености изводљива, доказано је у фебруару 1876. када је Георгиос Грегориу, тркач Етникос атлетика, започео пробну трку на гробној хумци на месту битке и завршио на стадиону Панатенаико.
Влада грчког краља Џорџа И је ангажовала пуковника Пападијамантопулоса, љубитеља атлетских такмичења, да као официр на одсуству састави тим грчких такмичара који су способни да освоје медаљу.
Мада је у Играма 1896. учествовало 230 грчких спортиста у поређењу са само 83 из 13 других земаља, Пападијамантопулосу је било јасно да грчки тим не може да постигне значајан успех против спортиста који су тренирали на најпрестижнијим институцијама у Сједињеним Државама, Француској, Уједињеном Краљевству, Мађарској или Аустралији.
Зато је све напоре усмерио на маратон, догађај без преседана, а самим тим и плодно тле за изненађења.
ЕЛИКСИР – КОЊАК И ПОМОРАНЏА ИЗ ДЕВОЈАЧКЕ РУКЕ
Грци су преплавили Организациони комитет захтевима за учешће у трци. Један је упутио Спиридон Луис, за пријатеље Спирос, рођен 12. јануара 1873. у сиромашној породици на периферији Марусија, села северно од Атине.
Он никада раније није учествовао ни на једном званичном такмичењу. “Није имао тренера, није имао програм обуке, није имао специјалну исхрану и никада није тренирао, осим што је свакодневно трчао 30 километара улицама Атине носећи и продајући балоне с минералном водом које је његов отац пунио на изворима Марусија”, пише стручњак за спортске перформансе Роџер Робинсон.
На стадиону Панатенаико 6. априла 1896. домаћини Олимпијских игара Грци су поражени у “својим античким дисциплинама”: у спринту, у тркама и у троскоку. А право национално разочарање је завладало након што је студент са америчког универзитета Принстон Роберт Герет победио два Грка у бацању диска, “најкласичнијем од свих грчких спортова”.
После тог пораза, маратон је у Атини добио значај спортског Маратона и Термопила заједно. Људи су пред трку масовно ишли у цркве да се моле за победу.
Последњег дана Игара, тачно у два поподне на ускршњи понедељак 10. априла 1896, на стартној линији првог олимпијског маратона у историји било је укупно 17 учесника – 13 Грка и четири такмичара других националности.
Првих 15 километара равнице Спиридон Луис је трчао равномерним темпом и заостајао. На око 11 километара од циља, у предграђу Киперми, застао је ради освежења. Легенда каже да је ушао у кафану да затражи чашу црног вина, али грчки медији сложно тврде да му је његова девојка Јелена дала половину поморанџе, а будући таст – чашу коњака (или је, можда, реч, о метакси?).
Било како било, освежен поморанџом из девојачке руке и чашом пића из руку будућег таста, прегледао је уски пут који се међу маслинама успиње преко брда од 200 метара, па иде низбрдицом, па следи успон од 50 метара кроз атинска предграђа.
Елени му је довикивала да пожури. Био је на осмом месту, а конкуренти су далеко одмакли испред њега. Рекао је да ће их брзо “ухватити”. Познавао је као свој џеп та брда преко којих је носио воду очевим муштеријама.
Француз Албин Лермусијак напустио је трку на 32. километру.
У последњој етапи, Луис је био на трећем месту, иза Аустралијанца Едвина Флека и фаворита пре трке атинског студента права Карилаоса Василакоса, који је почео да се онесвешћује на следећем успону.
Два километра касније, водоноша Спирос је прошао и Аустралијанца Едвина Флека, који је већ победио у тркама на 800 и 1500 метара, а и у претходних осам километара маратона био у вођству.
Пошто до тада није трчао на тако дугој стази, Флек на 36. километру није могао да савлада напад хипогликемије, који данас познајемо као “маратонски зид”. Коначно се срушио на 37. километру. Морали су да га “оживљавају” мешавином јаја и коњака.
А на улицама Атине маса људи је клицала момку с танким ушиљеним мустаћима, који је носио број 3 на свом белом прслуку – био је то водоноша Спирос, који је грабио напред својим наизглед спорим, уједначеним темпом.
ДАН КАД ЈЕ КРАЉ ПОЦЕПАО КАПУ
Нешто пре пет поподне, док су људи нервозно гледали у часовнике, један мајор је дојахао до стадиона и рапортирао краљу Ђорђу И.
“Шта каже, шта каже?”, питали су људи у близини.
Неко је викнуо: “Грк! Грк!”
Читав стадион је почео да скандира
Ελληνικά! Ελληνικά!
Један топ је објавио да тркач улази у последњи километар. Када је водоноша Спиридон Луис, за пријатеље Спирос, утрчао на стадион Панатенаико, 60.000 људи је скакало горе-доле, па се, како је писао “Индипендент”, чинило да је читаво брдо у покрету. Хиљаде шешира је било у ваздуху. Људи су из џепова извлачили мале грчке заставице, љубили их, махали њима толико да су одлетале у небо. Са горњих слојева пљуштале су маслинове гранчице и цвеће. А у краљевској ложи, фигура у униформи махала је војничком капом толико да је шилт у руци отпао. Био је то краљ, који се претворио у део луде, веселе, срећне масе.
Престолонаследник Константин и принц Ђорђе су скочили на стазу и у униформама, с капама и моноклима, носећи украсне сабље, трчали су око Луиса у финалном кругу последњих неколико метара и испратили га преко циљне линије.
Завршио је трку за 2 сата, 58 минута и 50 секунди, седам минута испред фаворита Харилаоса Василакоса, који је у квалификационој трци пре Игара пут од Маратона до Атине претрчао за три сата и 18 минута. Од 17 такмичара у маратону, само деветоро је прошло кроз циљ.
Принц Константин и принц Ђорђе ухватили су Луиса у наручје да га однесу у краљевску ложу, где га је краљ поздравио држећи оштећену капу у руци.
ДАЛЕКОСЕЖНИ ЗНАЧАЈ ЈЕДНЕ ТРКЕ
Џон Мекалун, професор Универзитета у Чикагу, Кубертенов биограф и ауторитет за олимпијске игре, сугерисао је: “Без Спиридона Луиса, Атинске игре не би имале епског хероја, ни главни симбол који би сажимао и изражавао тако богато толико идеолошких, социолошких и историјских тема. Кубертен је пронашао свог најмоћнијег савезника у сељаку из Марусија. Заиста, за Луиса се може поштено рећи да је створио модерне Олимпијске игре, више од било ког човека осим Кубертена”.
По мишљењу шпанског историчара Фернандеза Пење, који истражује како функционише олимпијски систем вредности у актуелном друштвеном контексту, у случају Спиридона Луиса се показује “потенцијал спорта да генерише савремене митологије, да појача патриотски понос и да на тај начин ојача национални бренд, али, пре свега, да служи као друштвени лифт за људе веома скромног порекла”.
Неки историчари тврде да је 1892. током конгреса представника 11 нација, разних принчева и грофова на Сорбони, Кубертен тактички користио аматерски услов само као мамац за вишу викторијанску класу, да би брже остварио свој стварни циљ – поновно увођење Олимпијских игара, у вери да спорт треба интернационализовати како би се развијао.
МОК је 1894. изгласао да учешће на олимпијским играма треба дозволити само аматерима. Учешће професионалних спортиста доживљавано је као претња олимпијским идеалима правичности и једнаких могућности иако је, у пракси, ова мера само погоршала неправедност и друштвену неједнакост викторијанског периода пошто су само богатија господа могла да приуште себи слободно време и трошкове за учешће на Играма.
РЕСТИТУЦИОНА МАСАЖА?
ХВАЛА, ЖУРИМ, ЧЕКА МЕ ДЕВОЈКА…
Мишел Бреал је Спиридону Луису уручио обећани омањи, 15 центиметара високи сребрни пехар. Као победнику првог маратона на првим Олимпијским игара 1896, Луису је додељена сребрна медаља (златне су уведене касније). Посуду са античким мотивом добио је од судије.
Краљ Ђорђе И је на свечаном затварању Игара 15. априла 1896. рекао Луису да сам одлучи шта би желео као награду. Одлучио се за коња и кола за превоз воде. Одбио је многе друге понуде, па и ону да постане “амбасадор” познате атинске бербернице у замену за бесплатно бријање до краја живота.
Шпански писац Хавијер Моро у својој легенди о водоноши Спиридону Луису за “Паис” описује сцену, прошарану магичним реализмом, у којој је Луис одмах после трке прихватио “окрепљујућу масажу”, мада му није било сасвим јасно шта такве речи подразумевају. Чим му је масер додирнуо ноге, Луис је скочио, устао и саопштио да мора да иде. Његова девојка и њени пријатељи чекали су га на другој страни брда да прославе успех. И отрчао је путем којим је дошао.
Досољено или не, вероватно је најпожељнији поклон за Луиса било то што су родитељи Јелене Контои дали сагласност да се ожени њиховом ћерком.
Наставио је да живи у Марусију, као водоноша, а потом и као сеоски полицајац.
Године 1926. допао је скоро годину дана затвора због фалсификовања војних исправа ради наплате пензије на коју није имао право. Нису му помогли масовни захтеви да буде помилован.
МАСЛИНОВА ГРАНЧИЦА У БЕРЛИНУ 1936.
Од њега се очекивало учешће на олимпијском маратону на Играма у Паризу 1900. и у Сент Луису 1904, али се није такмичио ни на једној од њих, а ни у било којем новом маратону.
МОК се 1934. састао у Атини и пристао, на предлог немачког историчара и секретара свих спортских организација Трећег рајха Карла Дима (Дием) да се организује ношење штафете од Олимпије до Берлина. Али, брзо постало јасно да након 3200 км од маслинове гранчице мира не би остало ништа, па је договорено да се гранчица транспортује ваздушним путем, а да на светом месту посвећеном Зевсу, Алтису у Олимпији упали пламен и бакљама пренесе у Берлин.
Луис је требало да буде први носилац бакље, али он са своје 63 године више није био способан да трчи на великим удаљеностима са бакљом у руци.
Ипак, као почасни гост немачког организационог комитета, у Берлин је отишао возом – што му је било најдуже путовање у животу. Био је почасни гост на церемонији отварања Олимпијских игара у Берлину 1936. о којима Сергије Лукач, и сам очевидац тог догађаја, у тесту “Избрисати Берлин” (НИН, 1972) пише да су са “плимом кукастих крстова и црних униформи биле бледо предсказање ужаса које је нацизам посејао Европом”.
Обучен у нову фустанелу, традиционалну грчку народну ношњу налик на сукњу, Спиридон Луис је умарширао на стадион на челу грчког олимпијског тима, док је, како се касније сећао, “киша цвећа падала са неба”, а гледаоци и спортисти узвикивали његово име.
Нацистичком фиреру Адолфу Хитлеру уручио је маслинову гранчицу, симбол мира својих предака. Дао је неколико куртоазних интервјуа, обишао Берлин у сивом грађанском оделу како не би привлачио пажњу својом народном ношњом – и вратио се кући. Неколико недеља пре него што су италијанске трупе упале у Грчку, победник првог маратона Спиридон Луис је у Марусију, марта 1940, умро у 67. години од срчаног удара.
Током Другог светског рата, сребрни пехар првог победника олимпијског маратона његова породица је сакрила у башти парадајза како не би био опљачкан или реквириран, а после рата га је чувала поред дедине слике, искључиво као сентименталну вредност.
Међутим, неколико месеци пре Олимпијских игара 2012. у Лондону, пехар је на аукцији у лондонској кући Цхристие’с продат за 541.250 фунти (958.423 долара), што је у то време била светски рекордна аукцијска цена олимпијских меморабилија. Пехар је откупила фондација грчког милијардера Ставроса Ниархоса, конкурента Аристотела Оназиса, и изложила га у посебном делу Акропољског музеја у Атини.
Успомена на Спиридона Луиса чува се и у савременом грчком језику: неки лингвисти веле да се за некога ко може брзо да трчи каже:
εγινε Λουης (егине Луис), постао је Луис…
Извор: Време
