Piše: Marija Vasić
Razgovor u parku
– Večeras ima turnir, juče nije.
– A što nije?
– Pa zbog ovih što su uhapšeni.
– A da, trojica.
– Petorica ih bilo!
– A otkud ti to znaš koliko?
– Pa znam, čuo sam.
– Večeras znači idemo.
– Idemo.
Deci je, ipak, najbitnije da se turnir večeras održi. Utešno. Deci je, srećom, i dalje bitno da budu deca. Šta je nama bitno?
O protestima
– Sutra prave protest u Pasjanu zbog hapšenja. Ne znam da li da idem.
– Pa kako ne znaš, mora da se ode, vidiš ti dokle je ovo došlo?
– Jeste, mora. Što ne izađe sad predsednik opštine što daje zemlju Albancima? Gde su njegovi predstavnici svi živi nepismeni, što ne daju neku izjavu, što se ne oglase? Ko da se oglasi, uličari, lopovi, ti što ucenjuju i cinkare? I sa njima da idem sutra? Neću da idem dokle god gledaju da politizuju sve što nam se dešava i dok guraju ljude silom da izlaze na proteste.
– Ma da, u pravu si, kad pogledaš tako.
Ponedeljak 5. avgust 2014.
U Pasjanu održan protest povodom hapšenja petorice Srba. Na jednom od transparenata učesnici traže da nas KFOR zaštiti. Jasno je da bi traženje bilo čega od sopstvene države uvredilo „spontane organizatore“. Najpotresnija poruka među svim, ipak – Kurti pusti mi dedu. Moj deda nije ubica. – Deca. Najiskrenija i najhrabrija među nama.
O spontanosti
Zvoni telefon.
– Halo, gde ste, šta radite?
– Ništa evo kući smo. Spremamo se za protest u 12.
– A dobro, mi hteli da dođemo.
– Pa moram da idem, direktor zvao i naredio. Dođite popodne.
– Važi. Čujemo se kasnije.
Komšijski razgovori avgusta 2024. – Još jedan sladoled pred polazak za Nemačku
– O, zdravo! Malo u šetnju?
– Da, da – zahladilo.
– Jes’ vala, da se izađe. Kako ste prošli u gosti?
– Lepo, prija malo da se izađe.
– Lepo, Boga mi, sloboda je lepa. A ne ko mi ovde, zatvoreni. Ču li što bi ovo?
– Čuli smo.
– Pa nema, to naumilo svoje i tera, a na nas ni je ista sudbina. Ovde. Na Kosovo.
– Oni svoj plan imaju.
– Tačno. Ajd’ uzdravlje. Odo’ da gi kupim sladoled, došli malo, pa se vraćav. Dobili vize. Za Veligdan ne, a sad imav. Deca treba da idu da se prijave za školu.
Dok gledamo Đokovića
– Nemoga da gledam Đokovića, promeni na Vesti…
– I ja sam jedva izdržao. Al’ svaka mu čast! Pobedio nam Nole.
– Ču li ovo?
– Da bre. Ma, šta im je pa sad?
– Ne znam, ali oni hapse Boga mi.
– Samo onaj što je na pola da ode, sad da prevagne skroz na tu stranu. Eto…
– Kad oni hapse ove što nisu videli rat, šta da očekujem ja što sam bio? Odakle znam sutra da neće i meni da dođu.
– Isto ti je. Bio – ne bio, mi smo svi krivi.
„Da prodam, pa da begam i ja!“
– Kude je izlaz iz ovuj radnju? Samo menjav, više ne poznajem…
– Na drugu stranu, baba. Evo mi ćemo sa tobom.
– O, vi ste moji.
– Gde vi živite?
– Ja, ovde, u Kamnik.
– Sami?
– Pa nisam sama. Sin u Rusiju, dve ćerke u Srbiju.
– Ali sami ste u kući, a živite u gradu.
– Živim dok ne prodam kuću. Čekam da prodam, pa da begam i ja.
– Pa što niste do sad?
– Neće više niko ni da kupi. Kažu nemaju pare ni oni, a ja neću da poklanjam.
– Ovde je izlaz.
– Fala ti. Ajde, glej si poso tvoj!
Sudbina na click
Naši su životi postali vesti – klikovi.
I dobro i loše postalo je click. A ljudi beže od teških priča nikad lakše, jednim pokretom palca – osveži stranu. Jednu za drugom, dok pred očima ne izađe nešto smešno i zabavno da se prosledi. Više i ne pišu, samo prenose. Nažalost, u tom čvoru isprepletanih provodnika, ko je ostao čovek biva zaboravljen. Njegova se zvezda zasjala i zgasla u istom momentu kada je i njegova nesreća postala click. Click je ta ista sudbina kosovska o kojoj priča komšinica. Zaborav. Click kao krik, koji kratko traje, koji nema ko da čuje i koji sa sobom, u grudima, kao razočaranje, nosi još samo onaj koji ga ispušta.
Nešto o dešavanjima
– Možete li da napišete nešto o ovim dešavanjima?
– Zapravo, nešto bih mogla.
Pišem… Znam da ovo nije vest, nije ni priča, možda uopšte nije ni važno i nije click. Ovo su razgovori koji potvrđuju samo jedno – život. Život koji se brani, jer „odbrana je sa životom skopčana“.
Izvor: Pokret za odbranu KiM
