Јучерашњи, седми дан Олимпијских игара у Паризу, обиљежила су три херојска лица српског спорта: Новаково, Ангелинино и Миличино. Ова три храбра људска бића ухватила су се у коштац са својим изазовима и свако је на свој начин донио свом народу и својим навијачима разлог за радост и усхићење.
Новак Ђоковић ће своју богату спортску каријеру и незваничну ГОАТ титулу, украсити олимијским финалом за којим је толико чезнуо. Освојиће медаљу сјајнију од оне у Пекингу прије 16 година, и готово да нам није толико важно хоће ли бити сребрна или златна. Новак је дао све од себе, па би и сребро из Париза могло, мирне душе (свих нас његових навијача) да буде и савршен (али са – врх -шен) крај његове, готово митске или бајковите каријере. Све су ово разлози да у недјељу, меч за злато одигра најрастерећеније могуће. Новаче, хвала. Брате.
ВАР СОБА: Српски витезови у гротлу паганске арене! Данас гледајте „Star Wars“!
Мистични гром кога се Срби плаше на Светог Илију, неочекивано је погодио у стопало можда и најњежнијег бића у српском олимпијском тиму. Предивна, васпитана, умјетна и храбра Англелина Топић умјесто очекиваног и лаганог уласка у финале скока у вис (гдје смо јој већ видјели бар сребро око врата) повриједила се приликом загријавања. Бесмисленији и бизарнији догађај од оног када је Ивана Шпановић у Токију 2021 у квалификацијама прескочила 7 метара, а два дана потом из шест покушаја у финалу није могла да скочи ни близу те дужине која је другој дјевојци донијела злато. Међутим тај најлуђи могући пех, ову малу сламчицу на вјетру свјетских такмичења није одувао, него је разгоропадио у такмичарку, у олимпијку која је са напуклим стопалом прескочила толико и тако да се пласирала у финале. У финале у коме неће моћи да наступи. Јер је повреда већа од очекиваног. Ангелина, анђеле, хвала ти. Српски олимпијски тим у теби је добио хероину већу и јачу од било које освајачице медаље. Не знам је ли баш важно тек онако – учествовати? Али учествовати овако као ти јуче, то је за наук и подстрек свима нама. И тај однос према оцу, и према грбу, и то заслужено поштовање противника…. Свака част!
И у агонији српских спортских наступа на татамију џудо такмичења, послије фијаска оних од којих смо очекивали медаље, право ниоткуда појавила се достојанствена, храбра и лијепа Милица Жабић, која је са три побједе и једним поразом успјела да се докопа директне борбе за медаљу. Није успјела. Њена група је била препуна свјетских и олимпијских првакиња и вицешампионки. Али њена упорност, жеља и вјера да може, да је могуће…. прострујала је венама свих навијача српске репрезентације као благи повјетарац оптимизма, да људи са ових простора, да чланови овдашњих клубова, да момци и дјевојке из наших улица и комшилука – могу све! Милице, наклон до пода. Не онај џудо наклон са краја борбе, него онај људски, братски и навијачки!
