Пише: Милош Лалатовић
Једна од највећих људских заблуда је тзв. боље вријеме. Људи због неког будућег земаљског раја су се дијелили, убијали, пљачкали, отворено се супростављали Богу, гатали, врачали, падали у депресију, а што то боље вријеме није дошло, завршавали живот самоубиством.
Ако посматрамо религијски још је змија у Едему понудила Адаму и Еви могућност бољег времена, кроз кушање плода са дрвета Познања добра и зла. Да ли су добили боље вријеме? Не. На сличан начин раде бројни преваранти, вође, посебно у крвавом двадесетом вијеку.
Хитлер је обећавао хиљадугодишњи рајх, комунизам бескласно друштво. Прије тога крсташки пљачкашки ратови, грађење Вавилонске куле, пирамида, разних пројеката, али све узалуд. Боље вријеме је дошло једино у тренутној опијености појединаца, који су на крају разочарани умирали несрећни, извршавајући суицид, али прије тога обично направивши кланицу, на великим људским жртвама, убијајући немилосрдно на хиљаде и милионе људи у најтежим мукама. Тако је било и у марионетској НДХ, гдје су властодршци побили на стотине хиљада невиних људи, жена и дјеце само зато што су били друге националности и вјере. Да ли су после свега нашли срећу?
Милош Лалатовић: Неуспављиви чудотворац, Свети Јован Шангајски
То остаје на њима да виде. И тако стално једна те иста прича “ боље вријеме“. При том евоцирајући успомене на нека наводна боља времена, гдје у том тренутку исто нијесу били скроз или уопште задовољни, али то заборављају. Али се у људској свијести створио такав утисак да је некад било боље. Можда је сјећања на боље вријеме неки несвесни призор из давно заборављеног рајског врта, који људи кроз разне земаљске фантазије желе да оживе.
Не кажем да се не треба борити за боље услове живота, али од тога не стварати циљ. Треба се борити и за своју државу њену територију, али од саме земље не стварати идола. Боље вријеме, боља држава, живот и свијет су попут каквог сна, ако се и остваре неко период , поново људи нијесу задовољни. Што се каже у некој молитви “ живот је сјенка и сан“.
“ Ми не чекамо боље вријеме, него Христа. “ Свети Владика Николај Жички
