Пише: Морис Жоли
Макијавели: Бојим се да робујете извесним предрасудама у погледу зајмова; они су драгоцени из више разлога: везују породице уз власт; то су затим изванредна улагања за појединце, а модерни економисти отворено данас признају да, далеко од тога да осиромашују, јавни дугови напротив обогаћују државе. Допуштате ми да вам објасним и како?
Монтескје: Не, јер верујем да познајем та учења. Будући да стално говорите о позајмљивању, никада о враћању дуга, хтео бих понајпре знати од кога ћете тражити толики капитал, и у које сврхе ћете га позајмити.
Макијавели: Ратови су и ту од велике помоћи. Они великим државама омогућавају зајмове од петсто до шесто милиона; од тог износа потроши се само половина или две трећине, а остатак се нађе у трезору за унутрашње потребе.
Монтескје: Петсто или шесто милиона, кажете! А који су то банкари данашњице у могућности да доделе зајмове у висини целокупног богатства појединих држава?
Макијавели: Ах! Ви сте још увек код тих рудиментарних поступака позајмљивања? То је, допустите да вам кажем, готово праисторија у стварима финансијског пословања. Данас се више не позајмљује од банкара.
Монтескје: А од кога онда?
Макијавели: Уместо да се закључују послови са капиталистима који су вешти у наметању неповољних услова и чија бројност, сама по себи, поништава конкуренцију, обраћамо се свим поданицима: богатима, сиромашнима, предузетницима, трговцима, свакоме ко има макар кинту у џепу; расписује се затим оно што се назива народним зајмом, и да би свако могао купити државне обвезнице, оне се поделе у купоне врло малих износа. Продају се државне обвезнице од пет или десет франака па до сто хиљада, миллион франака вредности. Сутрадан по емисији обвезница, цена тих вредносних папира је у порасту, добивају на цени, како се то каже; то се дозна и навала је са свих страна, сви желе да их купе, као да су помахнитали. За неколико дана државне благајне су препуне; толико новца пристиже да се незна где га ставити; ипак, проналази се неко решење за даље примање, јер ако упис народног зајма превазилази вредност емитованих обвезница може се јавности приредити неко угодно изненађење.
Монтескје: Ах!
Макијавели: Онима који су задњи покуповали обвезнице враћа се њихов новац. То се уради уз велику буку и помоћ штампе. Та је вест примљена као право изненађење. Вишак понекад достиже и двеста или триста милиона: процените и сами у којој је мери јавност дирнута тим поверењем што га цела земља указује влади.
Монтескје: Поверење помешано са, како видим, разулареним берзанским шпекулацијама. Чуо сам већ понешто о тој махинацији, али све из ваших уста постаје фаназмагорично. Е па добро, нека буде, руке су вам пуне новца, али…
Црни тријумвират у једном човјеку: Нарцизам, макијавелизам, садизам
Макијавели: Имаћу више него што можете и замислити јер модерне нације имају велике банкарске институције које могу позајмити директно држави сто или двеста милиона по просечној каматној стопи: велики градови такође могу позајмљивати. Код тих истих нација постоје и установе које се називају набавним друштвима: то су штедионице, касе друштвене помоћи и пензиони фондови. Држава има обичај затражити капитал тих установа, који је огроман и који се може попети и на петсто шесто милиона, буде пребачен у државну благајну, где улази у заједничку масу, с исплатом ниских камата улагачима.
Поврх тога, владе могу прибавити средства на исти начин као што поступају банке. На својим благајнама издају признанице по виђењу у износу од двеста или триста милиона, неку врсту меница за којима почне јагма и пре стављања у промет.
Монтескје: Допустите да вас прекинем: ви само говорите о позајмљивању или издавању меница; не пада вам никада на памет да нешто некада и платите?
Макијавели: Ваља вам још рећи да се, у нужди, могу продати и државна добра.
Монтескје: Ах, ви се сада и распродајете! Али никако нећете да платите.
Макијавели: Несумњиво; тренутак је да вам кажем како се ваља суочити са пасивом.
Монтескје: Кажете, суочити са пасивом; желео бих знати неки тачнији израз.
Макијавели: Намерно узимам тај израз јер је примерен стварности. Не може се увек уклањати пасива, али је могуће суочити се са њом; у том изразу има чак нечег веома одважног, јер пасива је страшан непријатељ.
Монтескје: Е па, како се мислите суочити са њом?
Макијавели: На располагању су ми различита средства; понајпре порез.
Монтескје: То значи да ће се пасива искористити за плаћање пассиве.
Макијавели: Ви ми говорите као економиста, а не као финансијски стручњак. Не бркајте. Са приходом од такси може се заиста платити. Знам да је порез на злу гласу; ако смета онај који је уведен, пронађе се неки други, или се уведе исти под другим називом. Позната је то уметност, ви то знате, да се пронађу рањиве тачке пореског система.
Монтескје: Ви ћете га, чини ми се, ускоро уништити.
Макијавели: Има и других начина: оно што се зове конверзија.
Монтескје: Ах! Ах!
Макијавели: То се односи на дуг који се назива осигураним, тј. оним који настаје из пуштања у промет обвезница зајма. Каже се државним рентијерима, на пример: исплатио сам вам до данас 5 посто вашега капитала; то је била и каматна стопа на ваш улог. Не мислим вам плаћати више од 4 и по или 4 посто. Пристаните на снижење процента или примате исплату главнице коју сте ми позајмили.
Монтескје: Али ако заиста вратите новац, налазим да је тај ваш поступак још увек доста частан.
Макијавели: Нема сумње да се новац враћа, уколико се потражи; али, веома мали број њих се брине о томе; рентијери имају своје мотиве; њихов је капитал уложен; имају поверења у државу; они више воле малу зараду, а сигуран улог. Када би сви затражили свој новац, очито је, државна благајна би била ухваћена у замку. То се никада не догађа и на тај начин поништава се пасива од више стотина милиона.
Монтескје: То је, ма шта ви рекли, неморалан начин; присилни зајам који угрожава јавно поверење.
Макијавели: Не познајете рентијере. Ево једног другог поступка што се односи на другу врсту дуга. Рекао сам вам малогас да држава има на располагању фондове пензионог и социјалног осигурања и других врста друштвене помоћи, и да се њима служи исплаћујући најамнину, осим ако их не врати на основу првог судског захтева. Али, ако их није у могућности вратити, након што се њима дуго служила, тада врши консолидацију свога дуга у њеним рукама.
Разговори о књижевности, Мангел и Борхес: Mythos, Hronos, Topos.
Монтескје: Знам шта вам то значи; држава каже улагачима: Ви хоћете свој новац, ја га више немам; ето вам ваше камате.
Макијавели: Тачно, и она на исти начин консолидује све дугове којима више не може удовољити. Консолидује менаце које је издао Трезор, дугове које је закључила са градовима, дугове према банкама, и на крају све оно што се веома живописно назива клизним дугом, јер га чине потраживања која немају одређеног залога и која доспевају више или мање краткорочно.
Монтескје: Имате веома необичне методе растерећивања државе.
Макијавели: Како ме можете укорити ако чиним смо оно што чине и сви други?
Монтескје: Ох! Ако сви то раде, треба бити заиста веома строг, па спочитавати Макијавелију!
Макијавели: Откривам вам само хиљадити део смицалица које стоје на располагању. Далеко од тога да се бојим пораста сталних ренти, ја хоћу да државно богатство буде у потпуности претворено у ренту; учинићу да градови, општине, јавне установе дају у најам све своје некретнине или сав свој покретни капитал. Сам интерес моје династије налагаће такве финансијске мере. У мом краљевству неће бити ни једног талира који неће бити везан, барем неком нити са мојим постојањем.
Монтескје: Али, гледајући и са тог стајалишта, с тог кобног стајалишта, хоћете ли постићи свој циљ? Не идете ли, и то на најдиректнији начин, преко пропасти државе ка властитој пропасти? Не знате лид а код свих европских нација постоје велика тржишта државних папира на којима су разборитост, мудрост и честитост влада стављени на дражбу? Судећи по начину на који ви управљате финансијама, ваши ће вредносни папyри бити одбачени, уз чист губитак, са спољних тржишта и пашће на најниже могуће течајеве, чак и на берзи вашега краљевства.
Макијавели: То је очигледна грешка. Славна влада каква ће бити моја, може уживати велики углед у иностранству. У земљи ће, пак, њена снага изазивати зебњу. Поврх тога, не бих желео да углед моје државе зависи о узбуђењима неколицине трговаца лојем; ја ћу берзом управљати уз помоћ берзе.
Монтескје: Шта је то сад?
Макијавели: Имаћу велике кредитне установе основане привидно ради пружања кредита индустрији, али чија ће стварна функција бити подржавање рентијерства. Моћни да на тржиште баце четиристо или петсто милиона, или да у истом обиму прореде тржиште, ти ће финансијски монополи увек бити господари течајева. Шта кажете о тој махинацији?
Монтескје: Красних ли послова које ће ваши министри, ваши миљеници и ваше милоснице предузимати у тим кућама! Ваша ће се влада, дакле, на берзи играти са државним тајнама?
Макијавели: Шта сте рекли?
Монтескје: Дајте ми онда неки други разлог постојања тих кућа. Све док сте стајали на терену политичких доктрина човек се могао и преварити око правог назива за вашу политику, али откад сте прешли на примену, то више није могуће. Ваша ће влада бити јединствен случај у историји; никада се неће моћи клеветати.
Макијавели: Ако се неко у мом краљевству усуди рећи то што сте ви управо изговорили, нестаће као да га је гром ушинуо.
Монтескје: Гром јесте добар аргумент и будите срећни што вам је још при руци. Јесте ли завршили са финансијама.
Макијавели: Да.
Монтескје: Време напросто лети.
Извор: Макроекномија
