Са животне сцене у 76. години отишао светски шампион из Љубљане, некадашњи председник КСС и најбољи стрелац Звезде у историји.
Они који су га боље познавали рећи ће да је био одмерен, благ, а у историји кошарке остаће упамћен као светски шампион из Љубљане (1970), најбољи стрелац у историји Црвене звезде, јунак у освајању Купа купова (1974), власник једног од првих кафића у Београду, чувене „Галерије”…
Све је то био Драган Капичић, човек кога љубитељи игре под обручима, нарочито они којима су црвено-беле боје при срцу памте као једну од легенди клуба с Малог Калемегдана.
Симболично, некадашњи председник КС Србије, отишао је са животне сцене у 76. години, у дану кад је Светислав Пешић окупљао репрезентативце пред завршне припреме за Олимпијске игре у Паризу.
Кошаркашки савез Србије и његова Црвена звезда, опростили су се од Капичића с много пијетета. Црвено-бели су га назвали једном од највећих легенди клуба са којим је освојио две титуле шампиона Југославије (1969. и 1972), три пута подигао трофеј намењен победнику Купа (1971, 1973. и 1975) и освојио Куп купова 1974. кад је у Удинама савладана Збројовка из Брна.
За репрезентацију Југославије одиграо је 30 утакмица на европским првенствима, на светским 13, уз девет мечева на олимпијским играма и 19 на Балканским играма.
Освајач је седам златних медаља – Балканијада (1968, 1969, 1970, 1972, 1973), Светско првенство у Љубљани (1970), Европско првенство у Београду (1975). Такође, са националним тимом освојио је сребрне медаље на ЕП у Италији (1969), у Немачкој (1971) и на Светском првенству у Порторику (1974).
Дејан Милојевић: Ноћ када је одигран један од најбољих мечева у историји кошаркашке Евролиге
Драган Капичић рођен је 7. августа 1948, а највећи део каријере посвећен је Црвеној звезди за коју је играо од 1966. до 1975. Уз то, носио је и дрес Сатурна из Келна.
За репрезентацију Југославије дебитовао је на Европском првенству у Хелсинкију (1967) и то против Белгије, а четири године касније, као 23-годишњак, већ је славио и вредан јубилеј, стоту утакмицу у државном тиму. Касније се кроз један интервју присетио тих дана:
– Колико ми је пријатних тренутака донео Хелсинки, исто толико је и туге. Били смо девети, то ме болело, мада сам се потајно радовао што сам и ја постао репрезентативац.
Највише радости је, свакако, донела Љубљана и светска титула:
– Против САД од среће нисам знао шта да радим, скакао сам, грлио другове, још више заволео кошаркашку лопту која нам је омогућила да постанемо најбољи на свету.
И још мало на тему кошарке као играч, већ прекаљен репрезентативац:
– Најсрећнији сам кад ми је лопта у рукама. То је, схватите ме, мој свет – кошеви, тренинзи, утакмице…
Понео је и капитенску траку репрезентације, али…
Нисам ја за те церемоније, не „лежи ми”, моје је да играм и дајем кошеве…
Та, условно стидљивост, умало да га је и одвојила од кошарке, још као 15-годишњака. Испрва и није прихватио позив да заигра за школу „Браћа Рибар”. Тада још посвећен школи, није знао ништа о спорту који ће га прославити. Танак, за главу виши од осталих, није био заинтересован. Први позив је одбио, али не и следећи, а „наместило се” да је на крају заиграо финале школског турнира баш на Малом Калемегдану… Остало је историја.
Био је син народног хероја и генерала ЈНА, Јове Капичића, отац Стефана, који је између кошарке којом се, где друго до у Звезди, бавио до сениорских дана, ипак изабрао глуму као животно и професионално опредељење.
Са Зораном Славнићем од кога се тако разликовао по карактеру, био је кум. Током деведесетих година прошлог века био је најоперативнији члан управе црвено-белих и у то време договорени су бројни значајни трансфери….
Волео је да слуша Елвиса Прислија, Арсена Дедића, Дајану Рос, чита Шекспира, чија „Укроћена горопад” му је била омиљена, волео је и Јесењина, поглед на Ловћен…
Због Пиксија скупљао 50.000 долара
Многи нису знали да је управо Капичић један од првих у реду заслужних за долазак на Маракану пете Звездине здезде – Драгана Стојковића Пиксија, сад селектора Србије.
А, шта се догађало Капичић је једном приликом и открио:
– Зове ме Цвеле (Владимир Цветковић) и каже ми: „Мајсторе, спасавај нас”. Питам шта се дешава, каже потребно им је 50.000 долара за Пиксија. Каквог Пиксија, шта се дешава?! Онда ми каже да имају још пола сата до краја прелазног рока и да отац неће да потпише. Шта ћу, како ћу, фудбал је фудбал… Знам Џају, Шакић је био председник, Цвелета наравно знам. Растрчим се по банкама, носим коверту, све је било у динарима, стогови унутра, носим да ми не испадне који…
Ту иде и замерка:
– Што ми ауто нису обезбедили, ако већ позајмљујем новац. Трчим, стигнем 10 минута пре завршетка. Навијачи стоје испред, чекају да виде да ли ће Пикси да потпише, а он је тада био већ велика звезда…Дођем ја код њих, они: „Брате, свака ти част, спасао си нас”. Ја сав мокар, трчао у више од 10 банака да донесем новац. Они ми дају признаницу да ће вратити паре. Било је критично, трчао сам до стадиона… Много ми је драго што је Пикси постао то што јесте. Мада, тад је била пат позиција…
Извор: Политика
