Пише: Филип Драговић
Ових дана бука се диже око Спајићеве спремности да, као премијер, подржи иницијативу Мандићеве партије за усвајање закона који би омогућио добијање црногорског држављанства рођеним Црногорцима (људима рођеним у Црној Гори) коју га до сада немају, а који у међувремену имају држављанство неке друге државе. Дјелује разумно, правично и демократски (а дјелује и родољубиво), да није страха везаног за очување државотворне супстанце, односно оног друштвеног тијела које се овдје затекло 2006.г. А то су они рођени Црногорци који су до 2006 или имали држављанство Републике ЦГ, или било које друге државе – осим Србије (која је заједно са ЦГ чинила до тада државну заједницу). На прво, па и на друго, треће и четврто читање, ово се правило показује значајно анти-српским јер даје право гласања рођеним Рожајцима (који су поред црногорског стекли држављанство Луксембурга), рођеним Тивћанима (који су у међувремену постали не само држављани Хрватске, неко се попут Адријана Вуксановића зоре мјестом у хрватској Влади) али не и неком од Никшићана или Беранаца који су прије 2006. стекли држављанство Србије. Наравно, у обзир долазе и сви они који су, у међувремену, пожељели држављанство ЦГ, у тој мјери и толико емотивно, да су били спремни да се одрекну држављанства Норвешке, Холандије, САД или Србије. Збиља, рађа се сасвим демократско (ма колико се чинило истовремено нео-четничким и веље-српским) питање: како зауставити ову дискриминацију?
Како спријечити то да људи који су рођени у ЦГ а изјашњавају се као Срби, немају право гласа у ЦГ, док они који у ЦГ нијесу рођени а декларисани су анти-срби, имају сва права? Наравно, треба бринути о правди и стеченим правима, па спријечити изборни инжењеринг који би дозвољавао истовремено право гласа у обје сусједне државе, и сличне феномене. Али, ко се буни данас, о због чега, због Спајићеве најаве о двојном држављанству?
ДПС преко „једног од Николића“ упозорава Спајића да се не игра са стабилношћу државе! То се виче испред партије која је до недавно позивала „у шуму“ и отворено пријетила „крвном осветом“. То је партија чије функционере на идентитетске акције позивају лица са потјерница за криминално осумњичене.
На другој страни над Спајићевом најавом вапије Б. Мандић који се пита како овај предлог може проћи код „овако неуређених бирачких спискова“ и како можемо имати повјерења у човјека који је ухваћен у неким противурјечностима, каквих је било код Спајића (држављанство, супруга, стан…)? Да ли то значи да Б. Мандић мисли како су 2006.г. бирачки спискови били уреднији него данас, или да се актерима референдума могло или морало вјеровати (и на личном и на друштвено-политичком плану) више него млађаном премијеру Спајићу? Или то само Б. Мандић пројављује неподношљиву лакоћу мржње према свему оном у црногорском друштву што има било какве везе са српским? Па макар то био и демократски, грађански проблем рођених Црногораца који се осјећају Србима и који су држављани Србије.
Оно што Спајићу даје за право да се бави овом темом и да истраје до краја јесте мандат који је добио од грађана, па потом од предсједника државе – да предлаже и спроводи законе. А поред тога право му даје и његова про-европска агенда, обале ИБАР-а и Атлантика према којима се запутио и које га (гласом ЕУ и НАТО званичника) позивају, и које гарантују да будућа ЕУ чланица, по самој природи политичког живота у тој међународној заједници, неће трпјети било какве недоречености у регистрацијама грађана и изборним листама, за које, од недавно (не од 2006.г!!) стрепе удруженим снагама ДПС и онај који зове „Нормалузуј ме“.
