Пише: Растко Јевтовић
Наш северни сусед је познат по Алевој паприци, гулашу, бањама и Токајском вину. Мање је, међутим, чувен по замковима од Немачке и Чешке, те по летњој ривијери од, рецимо, медитеранских земаља. Ово последње тим пре због чињенице да не излази ни на једно слано море. Панонско се море, ипак, повукло у дубину коре и гдегде избијају његови гејзири у виду термалних извора који су данас уклопљени у разна језера и бање. Ко није био у Харкањ, Мако бањи или Морахалому, ова ће му реченица звучати апстрактно, а ко јесте, нагутао се разних минерала. Ипак, ту нема јода у ваздуху, цврчака и буре, дакле типичних морских феномена. Како онда летња сезона у Мађарској поче прошлог викенда?
Да сте се затекли, као ја, у граду Шиофоку на јужној обали Балатона, видели бисте људе како се на плус 30 и нешто степени купају у овом великом језеру названом „мађарско море“, чули бисте буку са хотелских плажа у току дана, а децибелима појачану музику са шеталишта „Шандор Петефи“ у вечерњим сатима. Летњи фестивал, који се сваког петка, суботе и недеље одржава на једној од тамошњих сцена, почео је у петак 22.маја и траје до краја августа. Још није такозвана пуна сезона, али хотели су отворени и са њихових тераса жагоре гости који уживају у сумраку над водом.
На потпуно супротној, северној страни Балатона налази се градић Тихањ, познат по Фестивалу лаванде. Посећујем га у католичку Недељу на Духове кад је пуно људи на улицама, нарочито око Бенедиктинског манастира на Панорами одакле се пружа предиван поглед на Балатон. Близу те обале је место његове највеће дубине-188 метара, јер је Тихањ заправо на полуострву усред језера. Све је у љубичасто-белој боји због лаванде. Можете купити разне производе од ове траве, јести сладолед или пити пиво с лавандиним укусом.
Нешто северније очекује вас град Сехешфехервар или у преводу на српски-Стони Београд. Такво је добио име, јер су у њему крунисани многи мађарски краљеви, почев од Иштвана(Стефана) – 1000.године до пада ових крајева под Османско царство. На северном ободу града налази се дворац Бори. Он је на приватном имању породице Бори. Њен најпознатији представник био је чувени мађарски архитекта и вајар Јене Бори, који је у знамен непролазне љубави према сопственој жени-Илони пројектовао ово барокно здање и препустио га ћеркама, ликовним уметницама да га испуне својим уметничким делима. Све је у знаку њихове породичне везаности, а „олтарска“ је просторија у којој доминира Илонина скулптура, а иза ње су на зиду осликане Монализа и други ликови лепотица из историје уметности у жутој-боји љубоморе према лепоти уметникове музе! Данас се имањем баве унуци Јене Борија који отварају већину, али не и све просторије овог дворца породичне љубави@уметности за поклонике и посетиоце.
Северозападније одатле налази се Татабања, град који је од нестанка социјалистичког режима у Мађарској изгубио трећину становништва због затварања одређених индустријских постројења. Крај града налази се језеро, а на његовој обали средњовековни Замак – музеј у коме се можете упознати са разним културним епохама овог краја, од античких времена да двадесетовековне уметности. Било је, као и већина објеката у овој земљи, девастирано у време Османлија, али је реконструисано и спасено.
На последњем спрату, доступном посетиоцима, налази се кафић „с отвореним погледом на језеро, град и крај“.
Коначно, на самој граници Мађарске и Аустрије налази се град Фертод који крије један од најпознатијих двораца ове земље који је припадао чувеној породици Естерхази. Споља барокног изгледа, с доминантним рококо стилом у ентеријеру, он оправдава назив-„мали Версај“. Најупечатљивија просторија је музичка сала названа по Јозефу Хајдну који је овде боравио, а видљив је и траг присуства Царице Марије Терезије. Све одише луксузом и елитизмом иако је здање након Другог светског рата годинама било у рукама совјетске власти која га је користила као војну болницу. Као што је Трећи рајх заузео дворац Фештетич у Кестхељу за потребе Гестапоа. Сила Бога не моли! За дивно чудо, ни дворац Естерхазија, ни дворац Фештетича нису пропали и имају и те како шта да покажу људима у новим временима. Тако се извлачи закључак да је улагање у културу најдалекосежније вредновање одређеног поднебља.
Има шта наш северни сусед да нам понуди и мимо Будимпеште, бања и сајмова. Монотони панонски пејзаж само је варка, јер се испод те фасаде крију разни карневалски садржаји. А хедонизми живота су у овом поднебљу итекако знани и коришћени.
