Napisao: Gustav Jenson
Godine koje su prethodile usponu Nacističke partije često se posmatraju sa kulturološke tačke gledišta kao paradoks: Vajmarska republika je propala, dok je književna republika cvetala. Knjige Tomasa Mana i Roberta Musila slate su štamparima dok su se fašisti borili protiv komunista na ulicama. Ali to je samo paradoks prima facie.
Pad Vajmarske republike mnogim nemačkim piscima on nije bio veoma inspirativna. Neki su bili slomljeni teškoćama izgnanstva; mnogi su ubijeni; najradije je zaboravio na sve to. Ili, kako je Erih Kestner, koji je ostao u Nemačkoj tokom nacističke ere da bi to opisao, primetio: „Hiljadugodišnji Rajh nema materijala za veliki roman“.
februar 1933: Zima književnosti, nedavno objavljena knjiga kritičara i bivšeg urednika Frankfurter Allgemeine Zeitung Uvea Vitštok prikazuje kulturne krugove istog meseca kada je Hitler preuzeo vlast i u velikoj meri potvrđuje Kestnerovu presudu.
Uspon nacizma nije bio praćen porastom političke svesti muškaraca i žena od pera, već njihovom nespremnošću da se suoče sa izazovom trenutka. Bilo je, naravno, izuzetaka. Neki su, poput Jozefa Rota, rano uočili opasnosti hitlerizma. Neki su to kanalisali kroz poeziju, poput Bertolta Brehta, koji je pisao Nezaustavljivi uspon Artura Uija sa neprelaznim završetkom:
Tako nešto nas je skoro savladalo;
Ali nemojte još slaviti njegov poraz, ljudi!
Iako je svet ustao i zaustavio gadove
Ponovo se budi materica koja ga je rodila.
Ukidanje parlamentarizma jedva je trajalo, kaže Vitštok, „malo duže od dužeg odmora”. Dogodilo se tako brzo da ljudi zapravo nisu uspeli ni da vide šta sve to podrazumeva. Kada je novinar Egon Kiš 28. februara 1933. doveden u sedište berlinske policije, video je poznatog advokata Alfreda Apfela, predstavnika mnogih levičara. Kakva sreća, pomisli Kiš, pa se ispostavi da je pouzdani advokat tu, u stanici. „Hej, dr Apfel, uhapšen sam“, povikao je. „I ja“, odgovorio je. Čitava stanica, ubrzo je shvatio Kiš, bila je puna uglednih Berlinčana.
Edvard Said je naveo da „iako je tačno da u književnosti i istoriji ima herojskih, romantičnih, slavnih, pa čak i trijumfalnih epizoda iz života u izgnanstvu, one nisu mnogo više od mukotrpnog nastojanja da se prevaziđe sakaćena tuga otuđenja“. Izgnanstvo može da obezbedi izvesnu „originalnost vizije“, napisao je Said, ali može da dovede i do gubitka „kritičke perspektive, intelektualne suzdržanosti, moralne hrabrosti“.
Umetnici su odali počast. Posleratne knjige Alfreda Deblina, primećuje Vitštok, bile su „neuspehe“. Klaus Man, sin Tomasa Mana, smatrao je da je „nemoguće naći uporište na nemačkoj književnoj sceni“. Georg Gros je slikao dosadne mrtve prirode u Americi. Levičarski dramaturg Ernst Toler izvršio je samoubistvo u Njujorku.
Pruska akademija umetnosti, kaže Vittok, se pokazala kao „reprezentativni uzorak koliko je jak otpor institucija u Nemačkoj u to vreme bio”. Baš tako. Neposredno pre toga, na čelu akademije sedeo je kompozitor i dirigent Maks fon Šilings. On je bio jedan od onih klasičnih primera (Rot ga je ismevao u eseju Auto-da-Fe pameti”) – koji je krivio jevrejske kritičare za sopstvene profesionalne neuspehe. Vajmarsku republiku nazvao je „Semitanija“. Umesto da obezbedi nezavisnost akademije, za koju je bio zadužen, počeo je da je „čisti“.
Šilings je bio prvi na meti Hajnriha Mana i Kete Kolvic, koji su potpisali javni proglas u kome pozivaju Socijaldemokratsku i Komunističku partiju da se zajedno odupru nacistima. Šilings je Upravnom odboru Akademije rekao da, iako formalno nisu prekršili nikakva pravila, u samom proglašenju nacisti su nazvani „varvarima“, što bi onda moralo da se odnosi na Bernharda Rusta, ministra prosvete, takođe poverenika Akademija. Šilings je u tome video, kako kaže Vittok, „kršenje neophodnog osećaja za takt”. Učtivost u službi fašizma.
„Koren hrabrosti“, primetio je jednom Muzil, nije u srcu, već je „veoma u srcu“. Uzmimo za primer Kolvičovu. Za život je zarađivala zahvaljujući studiju na akademiji, za koji su joj rekli da može da zadrži samo ako se „dobrovoljno“ povuče. S druge strane, pesnik Oskar Lerke je više voleo saradnju sa režimom nego nevolje koje je donosila besparica. Lerke je smatrao da su se Man i Kolvic upustili u retorički „terorizam” tako što su prisiljavali ljude da se suprotstave Hitleru. On je, želeći da zadrži apanažu, upao u Šilinge; čak je ostao u akademiji kada su njeni članovi bili primorani da se zakunu na „lojalnu saradnju” sa novim vlastima.
Kolebanja samog Muzila pred fašizmom mogu se izvući iz čitanja Književnost i politika, izbor njegovih eseja, beleški i govora. Muzilov izdavač Ernst Rovolt je rekao, kako je Klaus Aman to rekao u prilično dugačkom predgovoru, „palac šrafovi1 Musilovim šakama“, rekavši da bi nacisti mogli da zabrane njegove knjige ako ih otvoreno kritikuje. Uporediti taj savet sa stavljanjem „palac šrafa” možda je preterivanje, ali Muzil je takođe podržao svoju suprugu Martu i brinuo se da bi ona mogla biti progonjena zbog jevrejstva ako podigne ton. Pored toga, prema rečima jednog od njegovih prijatelja, Muzil je bio „plašljiv i pun strepnje do tačke hiperbudnosti… uvek je osećao da ima razloga da se plaši“.
Za Muzila se zaista ne bi moglo reći da je bio hrabar, a u njegovo vreme kukavičluk je bio nagrađen. Klaus Man, grupišući književni otpor oko mesečnika Die Sammlung, nadao se da bi se mogao pridružiti i Muzil. Ali kada je u prvom broju, objavljenom septembra 1933. godine, otvoreno stajalo da je cilj časopisa da se odupre „novoj Nemačkoj“, Musil je tražio da bude skinut sa liste budućih saradnika. U oktobru su nacističke vlasti izdale saopštenje u kojem zahtevaju da svi izdavači povuku knjige svih autora povezanih sa Die Sammlung-om.
To je navelo Tomaša Mana da tvrdi, pod pritiskom izdavača, da je doveden u zabludu o politici časopisa. Muzil je, uvek oprezan, napravio taj korak pre Nacistička saopštenja – jaukao je i pre nego što je povređen.
Prema Muzilu, njegova dužnost je od njega zahtevala „da kritikuje“, ali je razboritost zahtevala da se uzdrži. On je, u privatnoj beležnici, zabeležio aroganciju režima austrijskog kancelara Kurta Šušniga:
Obavezna predavanja iz crkvene filozofije, potiskivanje svega što je u vezi sa slobodnim duhom, a najskorije: popunjavanje mesta šefa katedre za anatomiju Univerziteta u Beču vrlo mladim čovekom koji je pisao rad o alpskoj frenologiji ili nečem sličnom i bukvalno ništa drugo!
Ali, Muzil se, generalno, uzdržao da javno iznosi takve stvari. Tokom Prvog svetskog rata, u patriotskoj groznici, odlazi u vojsku, hvaleći mobilizaciju kao „atavistički mističnu”. Lekcija koju je naučio iz te epizode bila je da strast mora podrediti razumu. Nikada više neće srljati u političke pokrete, čak ni u borbu protiv fašizma. Počeo je da veruje da se „pisac u javnoj areni“ može samo nadati da će biti nešto više od „bespomoćnog posmatrača“. Da je do takvog zaključka došao posle duge i besplodne borbe, tako da ga ljudi i dalje saosećaju.
Odbrana kulture, rekao je Muzil, znači otpor kolektivizmu, koji je, čak i kada je najblagonakloniji, nepomirljiv sa humanističkim vrednostima, dok je u svom najgorem obliku usmeren ka „golom obožavanju nasilja“. On je održao govor u kome je rekao da je „totalna država” Benita Musolinija pretnja „slobodnom duhu”, dok su Nemci, umesto da protestuju zbog Hitlerovog preuzimanja vlasti, pokazali da im nedostaje i najmanja mera građanske hrabrosti: „ duh se ponašao onako kako se telo ponaša pod artiljerijskom vatrom; sagnuo se i čučnuo za zaklon“.
Ali to bi se moglo reći i za samog Muzila. Iako je njegov govor bio prilično mlak, odbio je da ga održi da u štampi. Kasnije, držeći predavanje u Bazelu 1935. godine, tvrdio je da se njegovi strahovi nisu „materijalizovali” – austrofašistički režim se pokazao „tolerantnim” i „jedva dlaka” je pala sa glave „slobodnog duha”. U najmanju ruku nimalo vidovit.
Muzil je mrzeo mitinge, slogane, proteste. U svojoj svesci zaokružio je sledeće rečenice:
Pisac kaže: Nikada nisam bio u zabavi. Uvek sam bio sam. Uradio sam svoju dužnost. Ali sada žele da me spreče u tome. Zato sam ovde.
Nosi, primećuje Aman, „atmosferu poslednje volje i testamenta” jer sažima Muzilovu netrpeljivost prema „političkom potčinjavanju” i „ropskoj lojalnosti”. Ali tih istih godina zatičemo Muzila kako razmišlja o mogućnosti pridruživanja Otadžbinskom frontu (Vaterlandische Front, VF), političkoj organizaciji austrofašističke države.
Delimično inspirisana Musolinijevom nacionalnom fašističkom partijom, ta organizacija je bila izrazito prokatolička. U nadi da će obezbediti penziju za državnu službu – koju nikada nije dobio – Muzil se zapravo pridružio VF novembra 1936. Teško da je to bio vrhunac moralnog integriteta. Prevodilac Dženes Gril objašnjava zašto se Muzil pridružio rekavši da je VF „veran antinacionalističkim socijalističkim snagama“. Ali to zapravo znači da su fašisti vodili dvosmernu bitku: kancelar Engelbert Dolfus je zabranio Nacističku partiju, ali se to izjalovilo, dok je iskorenjivanje socijalističkog pokreta osiguralo da antinacističke snage, kojima nedostaje njihov najjači blok, izgube.
Suprotno Amanovom insistiranju, VF nije bio „kotao pretapanja za sve lojalne državi“, niti mu je nedostajala određena politička orijentacija: bila je reakcionarna, iako manje gruba i nasilna od italijanskog ili nemačkog ekvivalenta, a u osnovi je bila netrpeljivost prema socijalizmu.
Dragan Bisenić: Prevaspitavanje Nemaca, Kako su bivši nacisti ponovo ovladali Nemačkom
Lako je, kaže Aman, sa bezbedne udaljenosti videti da se Muzil pridružio VF kao „politički neodgovoran čin” ili „intelektualno samoubistvo”. Lako? Možda. Ali nije pogrešno.
Međutim, Musil je pokazao izvesnu smelost kada je govorio na Međunarodnom kongresu pisaca u odbranu kulture, održanom u Parizu 1935. Praktično svaki govornik je iz sveg glasa hvalio Sovjetski Savez. Međutim, Muzil je rekao da se samom kolektivizmu – bio on levi ili desni – treba odupreti; kultura, smatrao je, ne bi trebalo da bude diktirana politikom ili ideologijom. Nemački pisac Bodo Uze uzvratio je da je Muzilov govor pokazao simptome bolesti „buržoaske truleži“, što je izjava koja savršeno oslikava mentalitet preobraćenika iz nacizma u staljinizam.
Sve je ovo gruba korekcija uzvišene nade da je književnost „nepriznato zakonodavstvo” društva. Pisac možda nije „bespomoćni posmatrač“, ali politički pokreti, a ne pesnici, stvaraju istoriju. Bilo je heroja poput Tolera, koji je organizovao otpor intelektualaca nacizmu. Pisali su pamflete, potpisivali peticije, osnivali odbore. Ispostavilo se da ništa od toga nije važno. Nemačka javnost, primećuje Vitstok, pošto je književno odeljenje akademije izražavalo „glas intelektualaca nacije“, bila je u stvarnosti paralizovana sitnim unutrašnjim sporovima.
Breht je u međuvremenu predložio nekim drugovima da „načine Schutzstaffel (jedinica zaštite, prim. prev.) za ugrožene pisce“. Ali Hajnrih Man je ubrzo poljuljao Brehtovo samopouzdanje: kako bi se šačica pesnika koji vole poeziju mogla boriti protiv nacističkih jurišnika?
Izvor: Glif
