Пише: Зоран Јанковић
Сада давне 1986. године, у тада редовној рубрици часописа за поп културу Смеш Хитс, електро/синтх-поп дуо Ерасуре оцењивао је тада свеже синглове својих „колега“ и том приликом су били сингл те половине месеца, у конкуренцији са бендовима Дикон Блу, АЦ/ДЦ, Бананарама , Еверитинг бат д Гирл, Флитвуд Мек, Ах-ха… издвојили смо оно што ће ускоро постати вечити евергрин, песму Срце Пет Шоп Бојс, такође дуо из истог жанровског правца. Додуше, кроз зубе и са доста резерве; Винс Кларк, алфа и омега Ерасуреа, али и оснивач звука Депеџ Модеа и касније Иазоа, рекао је да Срце је најбољи и најздравији део понуде за тај број поменутог часописа, али да му се чини као другоразредно дело у опусу ПСБ-а, који, по његовом утиску, баш и не воде рачуна о томе шта излажу пред фановима, док је Енди Бел (певач Ирејшур) отишао корак даље и у својој рецензији истакао да му се први албум ПСБ-а јако допао, али да је било јасно да су пожурили са издавањем другог дугосвирајућег дела, који је ускоро виђен, јер други албум (Заправо) је била језива, баш као што је, по његовом мишљењу, била и песма Срце.
Са ове дистанце и са овом интелигенцијом и свешћу о потврђеним великим тренуцима и достигнућима популарне музике и поп културе у ширем смислу, чини се да су наведене оцене преоштре и промашене, а можда и оштре. Уз само мало учитавања и мрвицу теорије завере, могло би се претпоставити да је узрок такве мржње према ПСБ-у чињеница да је Нил Тенант (Пет Шоп Бојс) само неколико година раније за исто Смеш Хитс бавио се рецензијама актуелних музичких издања, међу којима би могло бити и оних које потписује (иначе прилично бриљантан, а истрајно бриљантан Винс Кларк).
Ово је сада мање важно, јер су у ових неколико деценија новог миленијума оба „бенда” својим обожаваоцима сигурно испоручила валидне и занимљиве албуме, чији је значај, као што се десило са песмом/синглом Срце, обавезно потврдите и време. А када се већ бавимо протоком времена, а онда нужно и његовом везом са данашњим данима, нека већ сада буде јасно да Ипак првенствено се надовезује на три албума ПСБ-а, с тим што се, због упадљивог повратка жица, дугосвирано дело може навести и као референца и аналогија Издање од 2002. такође.
Уз све то, како су нас Пет Шоп Бојс учили годинама и деценијама, велика је радост у откривању, а затим и анализи близаначких рефлексија у њиховој дискографији. Чак и када задубимо мало дубље и кренемо да тражимо везе и референце између појединачних песама, а не само албума, јер ПСБ албуми од првог до последњег представљају примере заокружене и потпуно артикулисане концептуалности засноване на примеру и темељу музике која свакако има тенденцију да буде препознат и препознат и као популаран, добро слушан, хит… Самоиронија, а поклоници су тога сигурно одавно свесни, један је од стубова приступа ПСБ-а музици. , а једна од манифестација ове благотворне и сврсисходне самоироније је спремност Луа и Тенанта да укажу и на деривативност популарне музике/културе, укључујући и ону коју сами стварају и нуде на гледање, с тим да се тек тада , са овом свешћу треба приступити одмеравању појединачних домета, односно процени шта је ту конкретно постигнуто, од песме до песме, па од албума до албума и тако за сваког појединачног аутора и/или извођача. у овом актуелном каталогу изазова за љубитеље ове или оне, ове или оне, мање или више популарне и „хит” музике.
На овом албуму (првом након својеврсне трилогије на којој је ПСБ сарађивао са непогрешивим продуцентом Стјуартом Прајсом, кога је овде заменио Џејмс Форд), све управо речено изгледа (заправо звучи) овако: албум се отвара Усамљеност, моћан омаж стандардном диско звуку са примесама егзистенцијалистичког пропитивања о ауто-саботажи коју сви добро познајемо, песма која, поред очигледне виралности и хитоидности, изазива прилично јаку асоцијацију на ранији бисер, трацк пре него што тамо с краја деведесетих.
Осетити је, како је најављено, скројен за соло албум Брендана Флаурса (The Killers), али и овако, као крајње сугестивна елегија о чежњи за вољеном особом, чини саставни део густог емотивног ткива албума Ипак као дуготрајне јединице. С друге стране, Зашто плешем, још један испитивач ПСБ-а на тему етике плеса у вртлогу света који се очигледно распада (у том смислу, на трагу ранијих стаза Да ли је вредело?, Крај света, Ди-Џеј Културе…), оставља утисак добро осмишљене разраде и довршености стазе Јучер кад сам био љут, један од најнеугоднијих тренутака не само на њиховом албуму Врло али и у целокупном њиховом опусу. Ствари су видљиво боље већ у следећем – Њу Лондон Бој, где налазимо суптилну и широку оркестрацију са варијантном темом ранијих минор синт-поп песама и помало неочекиваним утицајем репа (тачније изговорена реч) део, који затим уводи у асоцијативну игру девојке са Вест Енда и Панинаро као најпознатији радови ПСБ на ту подтему, од првих до новијих радова. Иначе веома погодан и заразан Денсинг Стар (посвећена успону и неумољивом паду Рудолфа Нурејева), ипак одаје нешто пословичности и маниризма, и у том смислу, као довољно осебујни елементи, добро долази са савременим украсима – звуцима гребања од пре педесетак година (на том траку, свако треба да проучи ремикс који је ПСБ урадио заувек иконично-химнички Синоћ ми је Ди-Џеј спасио живот).
Централни део заузима можда најбоља и најзаокруженија песма на целом албуму – И Нова Бохемија, којим се Пет Шоп Бојс враћају на освојену територију ударних и грандиозних поп симфонија у давна времена; нежношћу жица, увек лековитом слезином и свешћу о поп песме која, у принципу, може да пређе у нешто више и замашније – право уметничко дело, ова песма, из „сличне фасцикле” као чувена Дриминг оф д Квин из прошлог века, још једном показује снагу искрености и спремност да се призна пораз. После заиста дирљивих уводних редова (“Like silent movie stars in ‘60s Hollywood, no one knows who you are in the hipster neighbourhood…”), овде поново долазимо до реформаторског и еманципаторског у деловању Луа и Тенанта; наиме, у рефрену ове поп песме има места за истакнути помен Les Petits Bon–Bons, алтернативног, концептуално-активистичко-квир покрета из Висконсина од пре пола века, који потом поставља питање често замагљеног схватања популарне културе као флексибилног и важног проводника и медија за „пласирање“ образовних намера, које је поље на које ПСБ указује од самог почетка свог рада. Нажалост, прати га најсумњивији моменат на целом албуму – Последња парада Шлагера, непотребно зашећерену и млохаву кичасту песму са видно ограниченим роком трајања, прилично слична неколико мање-више јединствених и успешних божићних песама ПСБ-а.
Срећом, она нас чека после ње Тајна среће, мајсторски омаж суптилности и финоћи какве памтимо из дела великог Берта Бакарака, и то не само из те тачке гледишта, већ и уз звук харфе, који враћа тактилност и префињеност нумере. Љубомора из албума Понашање.
То би, наравно, било праћено изузетно летаргичним Љубав је Закон, отпеван (очекивано, полугласно), али изузетно драматичан са одјеком онога што се вернији сећају из такође смело огољеног Нумб. Између та два велика дела, Уденута је видно енергичнија и неоспорно шармантнија Bullet For Narcissus, који ПСБ враћа у познате и вољене воде – у сферу плесне музике уз обавезну употребу мозга (плес са мозгом), уз мудру и заиста смешну шалу на тему солипсизма и површности као судбине нашег доба и овога света (“Нарцис, његова моћ је његов сан, његова политика је једноставно зла, не верује у оно што није видео, он је тако баналан, учинио је то мејнстримом”); у смислу музичког „паковања“, ова нумера се односи на новију Реци ми то, али, рекло би се, на првом месту звуку који је Тенант створио током рада на пројекту „Електроник” (са Џонијем Маром и Бернардом Самнером). Те проблематичне звезде неће пратити овде, али, да не буде нејасноћа, нека се каже да јесте Ипак, напоменимо и то, петнаести албум за Пет Шоп Бојс, веома добро и потпуно зрело и самосвесно дело, и као такво има пуно право да носи епитет издања са јасним и убедљивим разлогом за постојање, а може се рећи и да је то достојанствено дело заслужних (за заслужне), док ова оцена није обављена са попустом виђеним и спремним за ветеране у сваком тренутку достојним поштовања и разумевања, јер једноставно немамо нисмо видели „робу“ заиста другачије класе у ПСБ-у, зар не?
Извор: Време
