Превео за Журнал: М. М. Милојевић
Погрешно разумевање глобалне економије води погрешној политици
Рађа се консензус да се свет распоређује у блокове – не само геополитичке већ и економске. Економиста Даглас Ирвин је 2020. године писао да „пандемија Ковида 19 води удаљава светску економију од глобалне економске интеграције“. У годинама након тога, како се носити са овом наводном деглобализацијом постало је стално питање на окупљањима Светског економског форума; у мају насловна страна листа Економист приказала је мапу света који се физички раздељује на супротстављене економске блокове. Чланак на који се односи ова илустрација претпоставља да је деглобализација дугорочно извесна, образлажући да она постаје „видљива у економским подацима, пошто инвеститори мењају имовину и преусмеравају капитал у мање интегрисаном свету“. Прошле недеље, надовезао се и Блумбергов колумниста, закључујући да су „глобална трговина и финансије фрагментисани у ривалске и све више непријатељски оријентисане блокове, један који је окупљен око Кине и протеже се на Глобални Југ и други окупљен око Сједињених Држава и других западних држава“.
Међутим, проблематична је претпоставка о чињеничној утемељености деглобализације: подаци је не поткрепљују у потпуности. Као доказе текуће деглобализације, посматрачи често наводе феномене као што је оклевање Сједињених Америчких Држава да склопе нове договоре о слободној трговини, слабљење система за надгледање спорова који надзире Светска трговинска организација (СТО), ширење нових националних мера којима се ограничава трговина, опадање како краткорочних тако и дугорочних капиталних токова у односу на њихов ранији врхунац. Пандемија Ковида 19 сигурно је открила како економска узајамна зависност носи извесне ризике, а настојања Русије да од 2022. године употреби своје гасоводе како би утицала на одговор држава Групе седам на њену инвазију против Украјине – као и многобројне санкције држава Г7 које су наметнуте у покушају да се ослаби руска економија – потцртале су рањивости које могу да се појаве када државе тргује преко граница геополитичких подела. Али поглед изблиза на економске податке показује да иако владе све више усвајају политике усмерене према оснаживању сопствене отпорности [на шокове у међународној трговини, прим. прев] светска економија и даље се развија тако да постаје више а не мање глобализована на кључне начине – и све зависнија од кинеског снабдевања.
Светска трговина порасла је током пандемије, и пораст трговине остатка света са Кином убрзао се уместо да се успорава. Померање током пандемије ка трговини добрима од трговине услугама делимично објашњава ово убрзање. Али повећање трговине са Кином такође одражава чињеницу да Кина једноставно производи ствари – односно да је високотехнолошки извор за робу као што су електрична возила, турбине за ветропаркове, соларне панеле и виталне електронске компоненте и батерија – по ценама са којима мало ко може да се носи. Између 2019. и 2023. године кинеска производни суфицит порастао је за ово један процентни поен глобалног бруто домаћег производа; сада је далеко већи него суфицити које остварују Немачка и Јапан, друга главна средишта светске производње.
Пад токова капитала такође има мањи значај него што се на први поглед чини. Опадање у страним директним инвестицијама после 2016. године, на пример, великим делом проистиче из специфичних промена у пореској регулативи, што је довело до великог смањења коришћења субјеката специјалне намене (special-purpose vehicles, СПВ) у државама као што су Луксембург, Холандија и још неколико кључних европских пореских центара. И то пореско упрошћење није отупило један злочестији облик глобализације: трговинске и финансијске токове за које делује да служе само као средства да мултинационалне компаније избегну плаћање пореза.
Ново изопачено погрешно схватање светске економије има своје последице. Напори доносилаца политичких одлука да одбране глобализацију пошто изједначавају повећање светских трговинских токова са повећаном ефикасношћу економије склони су да игноришу како је стварност на многе начине сложенија: на пример, чак и они који заговарају здраве облике глобализације требало би да раде на умањењу избегавања плаћања пореза мултинационалних компанија. Оно што је још важније, уколико посматрачи потцене степен колико је светска економија и даље интегрисана, потцениће цену чинова који могу да доведу до фрактура у светског економији, као што је покретање сукоба око Тајвана или унилатерално повлачење Сједињених Америчких Држава из светске трговине.
Трговина скаче
Идеја да се светска економија креће према деглобализацији стекла је упориште након што је 2016. године Доналд Трамп изабран за америчког председника. Својом реториком Трамп је одбацивао двостраначки консензус постигнут о вредности слободне трговине након Другог светског рата. И такође је извео неке истинске политичке промене: повукао се из Транс-пацифичког партнерства (Trans-Pacific Partnership, ТПП), изнова је преговарано о Североамеричком споразуму о слободној трговини (North American Free Trade Agreement, НАФТА) како би се увела строжа правила о пореклу производа за трговину аутомобилима, и уведене су царине на око три петине трговине између Сједињених Америчких Држава и Кине.
Али глобализација је до сада пустила дубоке корене, и овакве билатералне трговинске политике мало мењају основни правац путање. Поводом трговинских договора и царинских програма увек се пролије много мастила. Међутим, у стварности, промене царинских стопа у савременим договорима о слободној трговини углавном су мале, пошто је већина царинских стопа врло ниска или је нула. Државе којима недостаје преференцијални приступ америчком тржишту могу да добро прођу и по стандардним трговинским условима Светске трговинске организације.
У ствари, амерички увоз из Југоисточне Азије порастао је последњих пет шест година. Чланице ТПП-а из Југоисточне Азије повећале су свој извоз у САД много брже након што је Трамп повукао земљу из ТПП-а него што су биле кадре да раније учине.
Било каква озбиљна расправа о томе шта одређује ток трговине мора да се пружи даље од царина и трговинских договора. Вредност валута је такође чинилац који одређује трговинске токове, као и светски обрасци штедње и инвестиција. Долар остаје снажан и након што су се САД повукле из Транспацифичког партнерства, и амерички потрошачи не оклевају да купују страна добра, помажући раст америчког увоза.
Кинески извоз у Сједињене Америчке Државе је опао од када је 2018. године Трамп увео царине, као што је опала и вредност обвезница америчког трезора и обвезница америчких владиних тела којима располаже Кина. Али ови показатељи су слаба мера узајамне повезаности двају економија. Када се разматра утицај билатералних царина на кинеске производе којима се САД нашироко размећу, важно је погледати даље од америчких података који показују пад директног увоза из Кине и обратити више пажње на податке из саме Кине.
Изненађујуће, ови подаци откривају много мање опадање у директној трговини са САД и стрми раст кинеског извоза у државе које сада више извозе у САД. Пажљиво изучавање утицаја Трампових царина које је спровела Банка за међународна поравнања (Bank of International Settlements) и економиста Каролине Фројнд (Caroline Freund) открило је да је највећи утицај билатералних царина било продужавање ланаца снабдевања, не умањење укупне глобалне трговине или смањивање америчког фундаменталног ослањања на критичне инпуте који потичу из Кине. Многи кинески делови сада се шаљу у Малезију, Тајланд или Вијетнам – и у много скромнијој мери у Мексико – где се обавља завршно склапање производа. Видљивост темељне зависности од Кине је слабија, али није мање супстанцијална.
У ствари, још од увођења Трампових царина, кинеска економија је постала само још важнија у укупној светској трговини. Податке који се на ово односе често превиђају амерички и европски коментатори, али су они недвосмислени. Током пет година од краја 2018. године до краја 2023, кинески извоз произведених добара порастао је за 40 одсто, од 2,5 хиљада милијарди на 3,5 хиљаде милијарди долара, много више од 15 одсто колико је порастао између 2013. и 2018. године.
Иако је однос кинеског извоза спрам БДП-а опао у годинама након глобалне финансијске кризе, извоз је изнова постао кључни чинилац кинеског раста. Након што се искључи увоз делова, кинески извоз произведених добара порастао је са око 11 одсто БДП-а пре пандемије на око 14 одсто 2022. године. Предвиђања да ће се овај раст испоставити као краткорочни скок повезан са пандемијом нису се остварила: иако се раст извоза успорио 2023. године како је потрошња опала широм света, сада се опоравља, уз пораст обима извоза од више од десет одсто у првом кварталу 2024. године. Суфицит кинеског производног сектора је порастао још драматичније, растући са ниске основице од 6 одсто кинеског БДП-а 2018. године до запањујућих десет одсто 2023. године.
Кинески пост-пандемијски извозни бум поткопава аргумент да се светска економија деглобализује. Без обзира на све кинеске економске слабости, Кина и даље може да произведе добра чијем обиму ниједна друга држава не може да парира. Након окончања бума некретнина који је потрајао више од једне деценије, Кина је одговорила на ослабљену унутрашњу тражњу додатним инвестирањем у производњу индустријских добара за извор. Размотримо путању у једном истакнутом индустријском сектору: производњи аутомобила.
Историјски, Кина није била велики извозник аутомобила. Али како је домаћа потражња за аутомобилима почела да се смањује, Кина је прешла пут од нето увозника аутомобила до највећег светског извозника за само три године. Овај извозни талас по свој прилици неће ослабити: Кина може да произведе најмање двоструко више аутомобила на моторе са унутрашњим сагоревањем него што јој је потребно да задовољи све мању домаћу тражњу, а највећи произвођач електричних аутомобила у земљи Би-вај-ди је удвостручио своје производне капацитете како би повећао извоз. Тешко је замислити моћнији симбол кинеске растуђе интеграције у глобалну економију од огромне флоте транспортних бродова за аутомобиле које је Би-вај-ди наручио од кинеских бродоградилишта.
Између две ватре
Амерички политичари са правом су забринути да се свет превише ослања на Куну за снабдевање, посебно у вези са облашћу чисте енергије и зелених технологија. У говору одржаном половином маја Леил Брејард, директорка америчког Националног економског савета (National Economic Council) добро је формулисала: „Кинески индустријски капацитет и њен извоз у појединим секторима сада су толико велики да би могли да поткопају одрживост инвестиција у Сједињене Државе и у друге земље… Тржишту су потребни поуздани сигнали тражње и поштена конкуренција како би најбоље фирме и технологије могле да иновирају и инвестирају у чисту енергију и друге секторе. Кинеска влада је јасно назначила да су кинеске масивне инвестиције у електрична возила, соларне панеле и батерије смишљена стратегија како би се ефективно запосели ови сектори“.
Кинески суфицит у производним активностима је порастао онолико сразмерно светском БДП-у током последњих неколико година колико је порастао током првог кинеског шока након придруживања земље СТО, када су нагли скок кинеског извоза и стрми раст кинеског произвођачког суфицита оставили без посла раднике широм развијених светских економија. Изражен као удео у светском БДП-у, кинеским произвођачки суфицит сада значајно премашује забележени суфицит било које земље још од краја Другог светског рата.
Донисиоци политичких одлука у Кини требало би да буду подједнако забринути да економија њихове земље постаје превише зависна од тражње спољњег света. Али изгледа да се они не брину око тога. Политика кинеског лидера Си Ђинпига којом се подржавају „нове производне снаге“ заједно са можда донекле изненађујућом његовом одбојношћу према „велферизму“, створило је неуравнотежену домаћу економију која све више мора да екстернализује своја унутрашња изобличења.
Потреба Кине да оствари економски раст кроз извоз, међутим, није једино објашњење за изненађујућу отпорност глобализације. Друго је корпоративно избегавање плаћања пореза. Промене начина на који се понашају фармацеутске компаније су илустративне: америчке фармацеутске фирме сада често продају права на профит од обећавајућих лекова подружницама које оснивају под јурисдикцијама са ниским порезима. Ови лекови производе се у иностранству а затим се по високим ценама продају у САД. На крају, велике америчке фармацеутске компаније – и друге мултинационалне компаније – сада исказују скоро целокупан свој профит у иностранству и плаћају мало или нимало пореза на корпоративни профит. Овај специфични облик глобализације протеже се много даље од фармацеутске индустрије: америчке мултинационалне компаније сада често производе у иностранству како би књижиле велике профите у прекообалским пореским рајевима.
Ирска – сада порески рај, са изузетно ниским пореским стопама – а не Индија или Кина, је сада без премца највећи извозник фармацеутских производа у САД: током 2023. године САД су увезле двоструко више фармацеутских производа из Ирске него из Канаде, Кине, Индије и Мексика заједно. Тренд обухвата много више индустријских грана осим фармације. Ирска је такође највеће међународно тржиште за извоз америчких услуга у области истраживања и развоја. Кајманска острва и Британска Девичанска Острва су највећа извозна тржишта за америчке финансијске услуге а Бермуда су главни амерички међународни снабдевач услуга у области осигурања. Студија Међународног монетарног фонта из 2017. године показује да се отпорност токова страних директних инвестиција (СДИ) после светске финансијске кризе у великој мери може приписати сталном порасту тока СДИ кроз центре за избегавање корпоративног пореза.
Чланице Организације за економску сарадњу и развој сагласне су да промене своје пореске прописе како би отежале компанијама да искажу свој профит у јурисдинцијама у којима је пореска стопа скоро нула. Али ове промене, које су спроведене крајем 2020. године, нису обуздале глобализацију изазвану избегавањем пореза. Пратећи пореску стратегију коју је зачела компанија Епл, бројне велике америчке компаније усмеревају своје ирске подружнице да купују своје погођене подружнице у јурисдикцијама са изузетно ниском пореском стопом, ефективно „преносећи у Ирску“ своју интелектуалну својину док истовремено остварују велике накнаде за амортизацију које умањују њихове ефективне пореске стопе у Ирској.
Ови потези чине избегавање корпоративног пореза видљивијим зато што је Ирска једини светски центар за избегавање пореза који се држи строгих европских стандарда за објављивање економских и платнобилансних података. Последично, лако је пратити како је профит страних мултинационалних компанија у Ирској скочио са око 40 милијарди долара годишње пре десетак година на преко 180 милијарди долара сада када чини отприлике 70 одсто ирске реалне домаће економије. Оно што је још важније, ови профити чине преко једног процента бруто домаћег производа еврозоне и скоро три четвртине процента бруто домаћег производа САД. Последични губитак пореских прихода у САД је далеко већи него што се чини на основу већине анализа, пошто корпорације немају подстицај да искажу колико мало пореза заправо плаћају у САД.
Одбојност ризика
Због чега је важно уколико многи људи, укључујући и политичке предводнике и утицајне коментаторе, погрешно разумеју путању савремене глобализације и прецене утицај опадања политичке подршке за даљу економску интеграцију? Прво, уколико доносиоци политичких одлука усредсреде расправу на цену деглобализације, ризикују да превиде колико нездравих облика глобализације и даље постоји и опстаје релативно неометано. Кинеска улога у америчкој деиндустријализацији је сада широко прихваћена. Али улога коју играју амерички закони о корпоративним порезима и даље није. Допуштајући америчким корпорацијама да наставе да се користе стратегијама за избегавање пореза којима преносе профите и производњу из САД је нездраво за глобалну економију, чак иако повећава бројке којима се изражавају америчка спољна трговина и стране инвестиције. Уколико, уместо тога, амерички Конгрес измени пореске законе да повећа минималну глобалну пореску стопу и учини тежим да се пренесе интелектуална својина настала у САД у јурисдикције са ниским пореским стопама, америчке фармацеутске компаније ће по свој прилици пренети производњу својих најпрофитабилнијих лекова из земаља као што су Ирска и Сингапур натраг у Сједињене Државе.
Они који су забринути због деглобализације такође често претпостављају да су сви облици економске интеграције здрави. Али они то нису: раст прекограничних банкарских токова уочи светске финансијске кризе, на пример, одражавао је нездрави ниво моћи и ризика концентрисаног у највећим светским банкама. Данас, такође, велики износ тока светских СДИ одражава пуко избегавање пореза, не продуктивну економску активност.
Постоји такође и ризик у супротном смеру: да уколико доносиоци политичких одлука не увиде степен истрајности глобализације, они ће умногоме потценити шокове који би настали од обухватнијег развргнућа кинеске и америчке трговине. Чак и уз пораст америчких царина на кинеску робу, светска економија је и даље дубоко интегрисана. Ако је нешто својствено светској економији то је да Кина заузима још важније место у светској трговини од када је Трамп наметнуо своје царине, и америчко-кинеска узајамна зависност је замаскирана а не срезана. На пример, Кина је би могла да оствари садашњи трговински суфицит у трговини добрима у износу од 800 милијарди долара уколико САД имају велики трговински дефицит. Овај дефицит више се не финансира тако што кинеска Народна банка директном непосредно купује америчке обвезнице. Али га и даље индиректно финансира Кина, у облику великих резерви долара којима кинески извозници сада располажу изван земље. Начин на који кинески суфицит остаје одраз у огледалу америчког дефицита је само још један од многих, сложених облика у којима америчка и кинеска економија настављају да се ослањају једна на другу, чак и уколико су те везе теже уочљиве у главним економским подацима.
Извесна деглобализација, чак би и овде могла, у ствари, да буде здрава. Уколико се Кина мање ослања на глобалну тражњу како би надоместила своје унутрашње слабости, то ће мање притиснути производне секторе њених трговинских партнера и умањиће претерану зависност Сједињених Држава, већине европских држава и других демократских земаља од кинеског инпута. Али сада, снажан притисак на Кину да разреши своје унутрашње економске проблеме повећавањем извоза ће по свој прилици водити свет према дубљој, још неуравнотеженијој економској интеграцији. САД покушавају да се одупру овом притиску у сфери електричних возила, на штету америчких потрошача. Међутим, како кинеске компаније за производњу електричних возила постану глобалне, није јасно да ће САД моћи успешно да заштите своју сопствену индустрију електричних возила наметањем царина на билатералну трговину. Избегавање узајамне зависности од Кине ће по свој прилици захтевати веће политичке промене – и већу спремност да се плати цена за више регионално него глобално интегрисане ланце снабдевања.
Историјски, трговина аутомобилима је увек била више регионална него глобална; очување тог трговинског обрасца који се суочава са кинеском понудом захтеваће додатна трговинска ограничења. Али ова секторска ограничења могу само да ограниче развој нових облика интеграције; они не могу да прекину општије токове глобализације. Највећи економски изазов који Кина сада представља политичарима у Г7 јесте како ограничити дислокације које проистичу из кинеске економије која је све више зависна од извоза и произвођачких активности.
За САД у блиској будућности, било какво стварно развргнуће од кинеске економије би било скупо – много скупље него површно развргнуће какво се одигравало претходних неколико година. Лак, и релативно јефтин, начин да САД избегну билатералне царине јесте да увозе делове из Вијетнама које је тамо допремила Кина за завршну обраду. Било би далеко теже осмислити техничке начине да се кинески делови у потпуности искључе из америчких ланаца снабдевања. И било би подједнако тешко за Кину да реструктурира своју економију како би се више ослањала на унутрашњу тражњу.
Деглобализација пружа аналитичарима једноставну приповест коју могу да испричају о променама у глобалној економији. Али стварност је много сложенија: једноставно речено, немогуће је да светска економија коју са једне стране карактерише високи амерички дефицит а са друге високи кинески суфицит да буде истински фрагментисана. Свету је потребно више здраве дебате о потешкоћама и предностима које доноси економска интеграција. Али та расправа би морала да отпочне од искреног прихватања да многа својства савремену глобалну економију и даље је усмеравају ка већој, а не мањој, интеграције, и да би, уколико се неко заиста позабави овим факторима, то имало стварну цену.
Пише: Брад Сетсер
Извор: https://www.foreignaffairs.com/china/globalization-dangerous-myth-economy-brad-setser
