Пише: Вук Бачановић
Корпоративни медији у Београду и Подгорици посљедњих дана објављују узнемрујуће садржаје. Добро, корпоративи медији у Београду и Подгорици углавном објављују садржаје који могу трајно наудити читаоцима фрагилног менталног здравља, те би требали размислити да у заглављу трајно објављују тракицу са упозорењем да се ради о врло узнемирујућем штиву. Када кажем „посљедњих дана“, онда мислим на објављене скај преписке чланова нарко карт… пардон, угледних пословних људи из Црне Горе и Србије о нешто контроверзнијим пословањима. Посебно је узнемирујуће дирљив детаљ када угледни послвни човјек из Београда угледном пословном човјеку са Цетиња шаље свјеже месо.
Ако занемаримо чињеницу да се ради о мљевеном месу непријатеља угледног пословног човјека са Цетиња, свједочанство је то срдачног и никада прекинутог пријатељства угледних домаћина двије пријестолнице братског народа који никада не замријеше и које нико и ништа не могу покварити.
Чак ни када угледни домаћин и пословни човјек са Цетиња одлучи да му се не свиђа да је цетињски митрополит, родом Црногорац, може бити устоличен у манастиру у којем је несметано живио и служио деценијама, па, како веле објављене преписке, нареди свом посилном да му сазове људе учене и од пера широм из Црне Горе и бивше Југославије да завапе и запишу да је то атак на слободу, право и част црногорског националног бића.
И дођоше ти људи искрених антифашистичких убјеђења одсвакуд, из Подгорице, Београда, Сарајева и Новог Сада да бране слободу, право и част угледног људождера. Не треба ни у једном тренутку помислити да је то због тога што угледни домаћин има неки проблем са Србима. Па угледни домаћин из Србије добављач свјежег меса му је долазио на бабине. Још се угледни домаћин са Цетиња постарао да актуелни часни и угледни министар полиције томе не буде сметња, да не посумња у слободу, право и част угледног месара.
И заиста, ма колико су чланци о прождирању људског меса учестали да ће ускоро, навике читалачке публике ради, постати узнемирујући колико и реклама за пилеће филете на снижењу, угледним домаћинима не можемо замјерити јер само раде свој посао: убијају и ждеру људе. Проблематична је само досљедност учених људи и од пера, храбрих антифашиста. Ако није било проблематично подржавати акције које су Црну Гору довеле до ванредног стања због чињенице да клирик који годинама живи и ради одређеном манастиру у њему буде и устоличен, не би ли било часно и слободарски запитати се како је могуће да је све то, преко свог посилног, организовао људождер. Заправо, наши учени и људи од пера нам дугују одговор на три кључна питања:
Да ли су антифашисти, људи учени и од пера који подржаваху скуп на Белведеру, интелектуалци, новинари и активисти били свјесни да им скуп организује угледни домаћин којем други угледни домаћин шаље ћевапе од меса његовог непријатеља и то уз помоћ полицајаца који су бранили ово братственичко пословање? Ако нису, хоће ли упутити извињење јер су јавност несвјесно доводили у заблуду да се ради о антифашистичком скупу за слободу право и част Црне Горе? Ако јесу, хоће ли заувијек зашутиити јер су разоткривени?
