Пише: Александар Живковић
Мора да су и моји Марковљани, под војводом Мирком Петровићем учествовали у похари Куча. Из тог страшног собитија ( кад читате документаристе о њему, неминовно се сетите Јудејских ратова Јосифа Флавија) није остало породичних прича код нас. А имамо приче о чудесној одбрани Острога (а и читаве тадашње Црне Горе) од Омер-паше Латаса.
Код Куча је вероватно другачије.
Ових дана су се, опет, усталасале полемике о споменику војводи Мирку у Подгорици.
Једна битна карика пропушта се, чини ми се, у тој полемици. Наречени споменик, верујем, његови инспиратори нису видели као пркошење и ново покоравање Куча.
Александар Живковић: Нове титуле архијереја – дробљење Цркве или уздизање њене мисије?
Њихове амбиције биле су веће: зацементирати „нову црногорску историографију’. Ова чудна дисциплина заснована на премиси да Црногорци не познају своју историју (!) и да је њоме треба „едуковати“, заплела се у објашњавање неке улоге књаза Данила у стварању црногорског „corpus separatuma“ зашта у озбиљној историографији нема довољно основа Да је то озбиљно рађено, бар колико од Бранка Павићевића, до неког резултата можда би се стигло. Рађено је, међутим, готово дилетантски, али са јаком политичком подршком и пропагандом.
Споменик војводи Мирку у Подгорици, био је заправо споменик андријашевићевској историографији.
Зато би, пре сваке интервенције на (са) спомеником, требало приступити озбиљној расправи компетентних историчара.
Мислим да би тиме могло да се постигне нешто и за Куче и за Подгорицу и за војводу Мирка и целу Црну Гору.
А, књазу Данилу је Никола Први „пред душу“ одавно подигао кучку Покајницу.
