Пише: Мило Ломпар
Изашавши на западну политичку обалу, као емигрант, Виктор Корчној је каткад приповедао о свом животу из хладноратовске перспективе. Био је то неминовни уступак јавном очекивању света у којем се обрео. Одједном је његов живот постао улог у резултанти дејстава која имају надлични карактер. Тако је његова аутобиографија добила политичку димензију. Он се сетио да је у совјетској делегацији на Турниру кандидата у Кирасаоу, 1962. године, био човек који није ни у каквој вези са шахом, већ је био пуковник КГБ-а. Управо је он оптужио јунака аутобиографије да се неприкладно понашао, јер је одлазио у казино.[1] Полицијски карактер совјетске државе дочаран је у дослуху са јунаковом давнашњом изложеношћу. Но, приповедни нагласак се налази у напетости у односу на сазнање о томе да се Корчној 1965. године учланио у КПСС.[2] Лукративни мотив који је водио такву одлуку допуњен је неуверљивим начелним мотивом.
У описивању наклоности совјетских власти према Карпову – у њиховом првом мечу, у Лењинграду 1974. године – Корчној наглашава антисемитску компоненту совјетског режима: „Стопроцентни Рус, он је упоређиван и фаворизован у односу на мене, Руса по пасошу, али Јеврејина по народности.”[3] Са овим тврђењем је сагласно директно помињање „традиционалне политике руске и совјетске државе, политике антисемитизма”.[4] Овакво тврђење показује темељни засад западне политике у XX веку. Као идеолошка нетрпељивост према комунизму, која би требало да буде универзалистички мотивисана и отуд независна од стране света, антисовјетизам се претвара у антируско опредељење. Оно је културалистички мотивисано, што значи одвојено од сваке универзалне идеологије, јер проистиче из вековне западне русофобије. Описујући занемаривање Лењинграда у совјетској ери, Корчној ствара културнополитичку сугестију о совјетском повратку московском начелу Русије, које се културолошки означава као азијско, док је петербуршко политичко начело постављено као европско: „Једанпут главни град Руске Империје, и најважнији културни центар земље, Лењинград је ишчезао у совјетској ери.”[5] Његово једанпут скрива да је Санкт-Петерсбург био главни град око двеста година.
Политичке назнаке његове аутобиографије појављују се у разуђеном виду и алузивном подтексту у необичној књизи Бране Црнчевића Емигрант и Игра. Њен поднаслов, иако симболичког карактера, изузетно је прецизан: „о Корчноју и његовој судбини”. Као колоритна личност, често у нејасним везама са комунистичком влашћу, понекад и полицијом,[6] Црнчевић је имао извесну улогу у организовању финалног меча кандидата за шаховског првака света, који се одржао у Београду 1977. и 1978. године.[7] Као организатор меча појавила се ревија Дуга у којој је он – на разуђен и фељтонски распричан начин – пратио ток овог меча. Тада се очигледно зближио са велемајстором који је емигрирао из Совјетског Савеза недуго пре новог циклуса мечева кандидата. Услед настојања ревије Дуга да прати и меч за првака света, између Карпова и Корчноја, који се играо у Багију 1978. године, наш жовијални фељтониста, како сам себе именује, био је најдуготрајнији југословенски извештач са Филипина.
Његови чланци су имали вишеслојан карактер. Управо му је њихова протејска природа омогућила да их преобликује у књигу која се појавила 1981. године. Одредивши себе као фељтонисту, писац Емигранта и Игре као да је обележио природу свог писања. Јер, прецизно је одабрао жанр – било је то фељтонско приповедање. То је потврђивала и околност да се оно појављивало у новинама. Јер, фељтон се објављује „углавном у дневним и периодичним новинама”.[8] Као жанр XVIII века, фељтон је „био нека врста помодно-монденске уметничке хронике, а затим културно-књижевни додатак у политичком делу новина”, да би се потом „развијао у неколико праваца и варијаната”.[9] Док је у тематском подручју непрестано ширио свој распон, дотле је у области стила задржао извесну непроменљивост, која се огледала у томе што је чланак бивао углавном кратак, а свакако језгровит и духовит, подешен готово за свачији укус.[10]
Уопштено сврставан у пригодне жанрове, фељтон „еволуира према граничном подручју између новинарства и књижевности – ка посебном типу наративне прозе са претензијама књижевне драматике”.[11] У часу када окупља и прерађује своје чланке у књигу, када их обликује у складу са идејом о приповедном јединству, када њихов учинак не одмерава у краткоћи колумне него у амплитудама напоредних дејстава које доноси опширно приповедање, писац Емигранта и Игре обележава прелаз у гранично подручје књижевности. Какве промене у својствима стила, која су прирођена фељтону, доносе прераде текста које припадају књизи? Којим поступцима се обезбеђује доминација елемената литерарности у новонасталом приповедању? Какав је правац и интензитет новоуспостављених књижевних значења?
Иако је тема била истоветна са својим новинским облицима, ипак је приповедна жижа у књизи померена ка судбини Виктора Корчноја. То би значило да је шаховска стварност меча потиснута, па се о самим партијама готово ништа не казује, у корист ситуационих својстава која су распоређена дуж целокупног меча. То је значило да политичка димензија приказаних околности узима првенство. Но, и она је била подвргнута књижевном преиначењу, јер се читаво приповедање доводило у уметничку везу са спољашњим и унутрашњим садржајима емигрантовог живота. Тако је судбина постала жижа разнородних садржаја књижевно усмереног списа.
Нема сумње у то да је политика постала битан део шаховске игре са светскоисторијском појавом комунизма. Као што је политика – по Наполеоновом класичном увиду – постала човекова судбина после Француске револуције, тако је шах открио своју политичку димензију у догађајима који су били обележени дејствима Октобарске револуције. И у првој међуратној деценији шаховска игра је још увек била слика судара изузетних појединаца: када је Аљехин победио Капабланку 1927. године било је више говора о њиховим личностима, о негативном набоју између њих, о тешким условима које је претендент на титулу првака света морао испунити да дође до меча, о личном непријатељству које је меч изнедрио, о несаопштеним, али делотворним санкцијама које је нови првак света увео у односу на пораженог контрахента, о стално помињаном и никад одржаном реваншу између Кубанца, чија је лепа појава пленила, и Руса, чија је шаховска генијалност била помешана са гласинама о тешкој природи и великом пијанству.
Мило Ломпар: Савремени човек не жели друштвене или политичке ризике
О политици није било много речи. Зашто би и било? На позорници су се препознавала двојица људи, посвећени у тајне игре за све и сваког, прозирне као књижевност, а исто тако недоступне у својим дубинама. Два генија, два животна стила: љубазност и ћудљивост, два шаховска стила: позициони и нападачки, две различите смрти. Као Толстој и Достојевски, као Томас Ман и Џејмс Џојс, као Леонардо и Микеланђело, као Гете и Шилер, као Црњански и Андрић. Био је то шаховски судар људи, а не идеологија. Али, комунизам је као рак: непрестано се шири, јер хоће свуда да продре, све да подвласти, свиме да управља. И тако је совјетска држава исказала потребу да доминира у шаху.
То је постало видљиво у предвечерје Другог светског рата. Јер, одвијали су се тајни преговори Ботвиника са Аљехином: за меч за првенство света у шаху. Био би то судар политичког емигранта и лица отаџбине: у одајама шаховске игре. Стаљинов миљеник није имао право на такав поступак. Јер, незванични турнир кандидата – као најчувенији турнир свих времена, АВРО турнир одржан 1938. године – изнедрио је као победника Паула Кереса, док је Јеврејин по рођењу, Рус по култури и Совјет по опредељењу, како је Ботвиник себе одређивао, био трећи. Но, у неодољивости свог продора на светскоисторијску позорницу, између два светска рата, када је надахњивао умове на све четири стране света, комунизам није знао за фер-плеј, па је сваки договор настојао да изигра, јер је споразум и компромис схватао као „буржоаску измишљотину”. И тако се – после Другог светског рата, после загонетне Аљехинове смрти у Португалији 1946. године – успоставила совјетска шаховска доминација: на турнирима, на мечевима, на екипним такмичењима. Отвсјуду.
Успостављен у међуратним деценијама, совјетски систем учења шаха, његовог распростирања у школама, издвајања даровитох појединаца и подробног рада са њима, створио је бројне велике играче. Они који су долазили са других страна света − као Решевски, Најдорф, Глигорић, Ларсен – нису могли угрозити совјетско првенство. И управо због таквог стања ствари је усамљени Фишер имао толико симпатија. Оне су парадоксално спречавале људе да опазе како је американизам – друго лице светскоисторијског нихилизма – прихватио изазов. Јер, у хладном рату је настала борба идеологија, а не људи: као полигон културне борбе, спорт је оспољавао оно што је ношено епохалним вектором. Но, победом над Спаским 1972. године, Фишер је показао да се не уклапа у задати оквир. Јер, он је био оно што су били шахисти пре огољеног упада политике: усамљени појединац. Коме су они потребни?
Наставиће се…
Текст није дозвољено преносити без дозволе аутора.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
[1] Viktor Korchnoi, Chess is My Life, B. T. Batsford Ltd., London, 1977. 47.
[2] Viktor Korchnoi, Chess is My Life, 55.
[3] Viktor Korchnoi, Chess is My Life, 104.
[4] Viktor Korchnoi, Chess is My Life, 121.
[5] Viktor Korchnoi, Chess is My Life, 115.
[6] Брана Црнчевић, Књига задушница, Издавачки графички атеље „М”, Београд, 2006, 185.
[7] Брана Црнчевић, Књига задушница, 164.
[8] Rečnik književnih termina, redakcija Dragiša Živković, Nolit, Beograd, 1992, 218.
[9] Rečnik književnih termina, 218.
[10] Rečnik književnih termina, 218.
[11] Rečnik književnih termina, 219.
