Пише: Богдан Петровић
Јунски локални избори показали су још једном неспорну способност Александра Вучића да манипулише политичким противницима. Постигао је да се поделе прозападне странке, као што је успео да пред децембарске изборе обезбеди да се поделе и национално оријентисане странке. То му очигледно није било доволјно, већ је читавим низом потеза успео да до краја обесмисли локалне изборе.
Прво је у вешто фингираном „дијалогу“ са опозицијом пристао да „испуни“ одређене захтеве, али је у том процесу потрошено пар недеља од кампање. Договор је, некако „случајно“, постигнут непосредно пред празнике који су се поклопили, па је листама које излазе на изборе недељу дана било онемогућено да приступе овери потписа. Тако је изборни процес суштински почео тек 7. маја, уместо да почне 2. априла када су избори расписани, чиме је време за кампању сведено на три недеље.
Као да властима ни то није било доста, па су решили да додатно скрате и тај рок на врло вешт и подмукао начин, када су прихватили захтев опозиције да на локалним изборима не могу гласати бирачи који су 11 месеци пре избора променили пребивалиште. Странке које излазе на изборе су то „прославиле“ као „велики успех“, али се испоставило да је њихово „славлје“ било кратког даха.
Власт је подметнула да предлог измена закона ураде опозиционе странке, и ту су направлјене омашке које су, искрено говорећи, лако могле да се избегну (на пример, да измене закона ступају на снагу у року од 8 дана од усвајања), али се о практичним питањима код Зелено-левог фронта (као аутора предлога) није водило рачуна, па је настао прави хаос.
Испоставило се да је немали број опозиционих кандидата за одборнике у централним београдским општинама променио пребивалиште од 3. јула прошле године до сада, чиме је губио право да буде биран на тим општинама (проблема није било само са листама предатим пре ступања закона на снагу). Грешака је било и код заступлјености полова на листама, што је тек аматерски пропуст предлагача.
Уследила је шарада која је опозицији додатно скратила време за кампању: изборне листе су поништаване на захтев „забринутих грађана“ а у очигледној режији власти, па су онда волшебно „враћане“ када су странке запретиле да ће се повући са избора (иако је обарање листа било у складу са законом).
Једини изузетак, и то нимало случајно, направлјен је у случају листе Саве Манојловића на Врачару, коме је после поништавања, па враћања на снагу листе, на жалбу адвоката који заступа ЦРТА-у, листу на крају поништио Виши суд.
Тиме је Саво Манојловић, који је претио да ће „блокирати“ изборе уколико му се обори било која листа, направлјен смешним и неозбилјним, а власт је у за њу критичној београдској општини, елиминисала листу која је могла да прође цензус. Не само то, већ је то довело до додатних сукоба између Ђиласа и Манојловића и самим тим повећало конфузију код бирача.
Шта се на крају догодило: власт је од изборног процеса за локалне изборе (где је могла да рачуна на губитке у појединим градовима) направила фарсу. Не само што је рок фактички скраћен на три недеље, него је поништавањем и „враћањем“ листа додатно обесмислила легитимне изборне теме и време за кампању свела на непуне две недеље.
Испоставило се да „миграције“ бирача постоје не само код власти, већ да се „селе“ и бирачи и кандидати опозиције, чиме је доведена у питање теза о масовној „крађи“ услед фиктивних селидба бирача. Што је још горе, власт је гледањем кроз прсте и „пуштањем“ опозиционих листа које нису смеле да буду проглашене показала и да је опозиција „дволична“, јер је ћутке прихватила „милост“ власти која је „пустила“ и њихове очигледно незаконите листе. Уз комични изузетак врачарске листе „Крени-промени“.
Извор: Нова Економија
