„Буде понекад тешко човјеку, кад га некаква патња сколи;
Па оде да тражи ријеч неку,
као траву од које мање боли“, записао је још у Брозово вријеме Вито Николић.
Можда је министар Секуловић, баш тако притиснут неком тегобом, скољен неком политичком муком, или може бити вођен баш неком напредном идејом, за викенд скокнуо до Жабљака, да на висини и свјежини разбистри мисли и обнови снагу младожење – нађе неку траву чудотвору. Можда се једнако случајно у кафани за истим столом на кафи тучио са Зораном Пажином, бившим министром правде. Можда би било и треће можда да се нијесу срели баш у кафани чији је газда син Душка Марковића. Е, то не може бити случајно. Кад се то све поклопи не изостаје ни намјера. Код Душка – црне кутије се не долази случајно.
Иако је у нашем политичком контексту све могуће па и то да Сергеј блефира ДПС-овце и подиже себи, шефу Дритану и власнику Жељку (он није овца, он је крупнији) цијену уочи преговора са већином парламентарне већине, вјерујем да су ипак конкретни разлози кафенисања између ове двије заумне главе.
Тамо гдје су Жељко и Мишко и њихови лакеји, ту нема поезије. Ту станује неки велики и конкретни шићар.
Ипак, шта год да је, прекардашио си све мјере Батистута из Брскута. Да пијеш кафу и ћакулаш са Пажином који је био главни мештер када се писао срамотни закон о слободи вјере. Тај назови закон је на улице извео стотине хиљада грађана и на таласу тог револта је одлетио у опозицију Пажин и његов шеф Ђукановић. А дошла нова експертска Влада и ти у њој као адвокатски приправник, дјелатник НВО сектора и сматрач – односно политички аналитичар.
Када се коју седмицу раније твој сарадник, директор полиције Зоран Брђанин нашао на кафи са Рашком – „кравицом“, свако пристојан је био потпуно затечен. Или си ти, главни полицајче, потпуно неук па хоћеш да чујеш нешто од политичког маргиналца који је постао лидер некакве странчице послије Драгиње. Или имаш нечасне интетересе? Још ако си тих дана био и на теферич и са Душком дугоушком Марковићем, е онда на тебе већ треба рачунати другачије.
Ко сте ви, уопште, и у име кога се састајете са војницима режима који је опљачкао и оцрнио ову земљу. У име кога то радите? У име вашег или туђег нечасног интереса? У име недоличног знања и недораслости времену и задатку? Ко сте ви да кафенишете са злом, ако смо вас ми макар и невољно поставили да то зло уништите?
Само још Секуловићу и Брђанине да се састанете на кафици са Зораном Лазовићем, предлажем ту у Подгорици у „Паузи“, пристојни људи увијек имају своја кафану и кафеџију – Душка. Зоран вас може научити много чему конкретном и оперативном. Ако до тада будете на позицијама.
Заиста су прилике ненормалне кад се новински текст о полицајцима и депеесесовцима почиње лириком. Враг је однио шалу.
Петар Ивановић
