Пише: Bruce Robbins
Када је Минуш Шафик, председница универзитета Колумбија, сведочила пред посланицима у Представничком дому 17. априла, избегла је замке које су неколико месеци раније постављене за председнице универзитета Пенсилваније, МИТ-а и Харварда, од којих су две у међувремену остале без функције. Посланици су их тада питали да ли ће дозволити речник заговарања геноцида против Јевреја на својим кампусима – мрачни дискурс који се, према посланицима, крије у изразима као што су „од реке до мора“ и „интифада“. Све три председнице универзитета су прошлог децембра дале легалистичке одговоре, позивајући се на контекст. Али Шафик прошле недеље није. Она се представила као немилосрдна противница антисемитизма. Њена глава неће пасти – бар не као резултат незадовољства у Конгресу.
Међутим, питање њене будућности на Колумбији ипак је покренуто. Најпре због њеног кукавичког и срамотног покоравања републиканцима у Представничком дому. А затим и зато што је следећег дана довела полицију да сруши студентски шаторски камп подигнут у знак протеста против израелског покоља у Гази. Камп се налазио на травњаку кампуса који је универзитет одредио за демонстрације. Ухапшено је више од стотину студената који су учествовали у протесту. Шафик је можда избегла виралне меме својих срамних тренутака у Конгресу, али видео снимци њујоршке полиције у акцији против мирних демонстраната 18. априла, који сада круже широм света, јасно илуструју насиље које је Шафик била вољна да пусти на студенте Колумбије и Барнарда, а све у име безбедности студената. Ово је први пут да је полиција позвана на кампус Колумбије после 1968. године. Као и та, ово би могла бити врло лоша година за универзитетску управу која покушава да брани неодбрањиво.
Републиканци у Представничком дому који су тврдили да се на студентским демонстрацијама наводно „позива на геноцид над Јеврејима“, досад нису показивали нарочиту бригу за добробит америчких Јевреја. Доналд Трамп, који ће ускоро поново бити њихов председнички кандидат, описао је учеснике бакљаде у Шарлотсвилу 2017. који су узвикивали „Јевреји нас неће заменити“ – као „врло фине људе“. Не морате да копате дубоко да бисте члановима конгресног комитета открили пријатељске везе са белим супремацистима. (Спреман сам да документујем ову тврдњу.) Посланици свакако нису били досадни. Један се позивао на Књигу постања да поткрепи своје уверење да Колумбија мора да подржи Израел шта год да Израел ради. Да ли Шафик хоће да призове Божје проклетство на Колумбију? Молим, одговорите са да или не. Друга је покренула питање претње геноцидом садржану у речи „инфантада“ – и двапут поновила погрешну реч.
Многи наставници на Колумбији незадовољни прагматичним сведочењем Минуш Шафик, укључујући и мене, нису били изненађени када је себе прогласила ревном и проактивном противницом антисемитизма на кампусу. Није нас изненадило што је пропустила да увиди разлику између стварне претње антисемитизма и критике убијања Палестинаца у Гази у индустријским размерама, критике која не таргетира Јевреје као Јевреје. И није нас изненадило што не разликује стварни антисемитски чин, каквих је било веома мало, и анксиозности или нелагоде јеврејских студената принуђених, можда први пут, да се суоче са чињеницом да велики део света не одобрава оно што Израел ради.
Као реакцију на нападе од 7. октобра, Шафик је основала Радну групу за антисемитизам. Радна група није имала утврђену дефиницију антисемитизма, већ је антисемитизам повезала са критиком државе Израел, а понекад се чинило да је заинтересована искључиво за осећања нелагоде Јевреја, чак и ако се чинило да су та осећања изазвана само реакцијама на бомбардовање Газе. Један члан факултета је предложио да се преименује у Радну групу за вајб на кампусу.
У међувремену, Шафик је изрицала суспензије и избацивала из студентског смештаја муслиманске и јеврејске студенте који су протестовали против бомбардовања Газе. Такође је суспендовала огранке организација „Студенти за правду у Палестини“ и „Јеврејски глас за мир“. Сигурно нисам једини Јеврејин на кампусу коме се целе зиме вртело у глави од идеје да се, као и влада Немачке, Шафик осећала позваном да ми држи лекције о томе шта јесте и шта није антисемитизам. Када су људи приговорили што чланови радне групе знају врло мало о антисемитизму, управа је узвратила да ће обезбедити стотине хиљада долара како би радна група ангажовала одговарајуће истраживаче. Ништа онда није преостало што би нас могло изненадити током наступа Шафик пред комитетом Представничког дома.
Па ипак, професори су били затечени, најблаже речено, тиме што се Шафик није заложила за основне принципе универзитета који води, као што су академска слобода, заједничко управљање, транспарентност и редовна процедура. Универзитетском сенату је већ рекла 23. фебруара да је „запрепашћена ниским нивоом поверења на Колумбији“ – што је прилично умерен опис стварних прилика – али недостатак поверења у управу није тешко разумети. Прошлог октобра, две недеље после напада Хамаса, управа је променила политике универзитета о демонстрацијама без консултација са сенатом, иако су консултације обавезна процедура за све такве промене. Од сада ће управа имати „искључиво дискреционо право“ да студентским групама одреди „коначне санкције, неподложне жалби“. Кампусом је завладало опште згражање. Студентски управни одбор, који представља више од стотину студентских организација, огромном већином се изјаснио за одбијање сарадње са универзитетском управом у вези са овом променом. Одбор је основан после протеста на Колумбији 1968. године. Ово је први пут за педесет година да одбија сарадњу.
Што се тиче академске слободе, Шафик је у својој писаној уводној изјави навела да „верујемо да можемо да се супротставимо антисемитизму и да обезбедимо сигурно окружење за нашу заједницу, док истовремено подржавамо ригорозно академско истраживање и слободу“. Али када је упитана за професора Мухамеда Абдуа, аутора књиге „Ислам и анархизам“, коме је одузета катедра, она је одговорила, пред камером, да он „никада више неће предавати на Колумбији“. Републиканска посланица у Конгресу Елиза Стефаник навела је да је Абду написао следеће: „Да, ја сам уз Хамас и Хезболах и Исламски џихад.“ (Оно што је он заправо написао, као део много дужег текста, гласи: „Ја сам уз muqawamah [отпор] било да се ради о Хамасу, Хезболаху или Исламском џихаду, али до одређене тачке – с обзиром на темељне разлике у нашим етичким политичким опредељењима.“)
Стефаник је оптужила професора Џозефа Масада – који је на мети неколико петиција за разрешење – да је „изјавио да је масакр израелских цивила био ‘импресиван’“. Шафик на то није одговорила, као што је могла, позивањем на оно што је професор Масад заиста написао („Ништа мање импресивне биле су сцене којима су сведочили милиони одушевљених Арапа који су провели дан гледајући вести, у којима су палестински борци из Газе пробијали израелску затворску ограду или летели преко ње“; такође је писао о „стравичним људским жртвама на свим странама“). Уместо тога, Шафик је рекла да је „запрепашћена његовим речима“ и да је с њим „вођен разговор“. Али чак и да је рекао оно што кажу да јесте, зар није имао право то да каже? Не отпуштамо наставнике који одобравају бацање атомске бомбе.
Један истакнути произраелски наставник оптужен је да је малтретирао студенте на друштвеним мрежама, па је покренут захтев да се он избаци. Да за тренутак оставимо по страни студентске стрепње. Израелска војска чини злочине масовних размера, док Међународни суд правде разматра могућност стварног геноцида у Гази, за разлику од измишљених позива на геноцид које републиканци из Представничког дома лажно приписују пропалестинским демонстрантима. То је оно што бране бранитељи Израела. Када се прошле недеље мала група нас јеврејских професора спремала за састанак са проректором како бисмо изнели своје незадовољство, питали смо се шта осећамо према том произраелском професору и једногласно смо рекли да бранимо његово право на мишљење, колико год оно било одвратно. Не бринем да ће бити отеран са Колумбије. Али бринем се што је наша председница бесрамно жртвовала принцип академске слободе од којег сви ми зависимо, укључујући ционисте, да сачувамо пројекат слободног мишљења живим.
Овако је сигурно доживљава све већи део наставног особља Колумбије. Хитан састанак локалног огранка Америчког удружења универзитетских професора 19. априла, за само неколико минута је попуњен до границе онлајн платформе од три стотине људи, док су многи остали да чекају да се укључе. Огорчени разговор није се водио о Палестини, већ о очигледном недостатку поштовања факултетске управе за безбедност својих студената и принципе високог образовања.
Студентски протест у име Палестинаца веома је виталан, бар засад. Када је полиција очистила камп и одвукла студенте у затвор, други су прескочили ограду и подигли нови камп преко пута, само без шатора. Управо су то студенти који имају најубедљивији основ за стрепњу. Они ризикују хапшење и затвор. Неки су већ суспендовани са наставе и избачени из студентског смештаја, што значи да су остали без крова над главом на улицама Њујорка. Они који су само суспендовани ризикују да изгубе школарину за читав семестар. Управа универзитета је, изгледа, одлучила да се камп без шатора може оставити на миру. Можда Шафик схвата да је направила низ крупних грешака и да, ако направи још једну, њена администрација можда неће преживети јавну срамоту.
Извор: London Review of Books
Превод: Милица Јовановић/Пешчаник
