Пише: Мића Вујичић
Док сте ђак гимназије која носи име Душана Васиљева – то име може да вам звучи тако далеко, као када се изгубите у непознатом крају, свеједно што је улица названа по неком познатом човеку. Но, једна фотографија из архиве професора Драгољуба П. Бадрљице, начињена у Мокрину тридесетих година прошлог века, брзо вас приближи наизглед давно прошлом добу. На њој је песников брат, Спасоје Васиљев, с друштвом, на базену, то јест у фонтани, у Ферчикином (Хегедишовом) млину.
Препланули младићи и девојке, у добром расположењу, позирају за будућност, за прошлост, стојећи у води до колена. Али деценију-две после тога, готово да нико од њих више није жив.
Спасоје је погинуо 1944. приликом борби за ослобођење Београда. Остали? Болест, последице рата, мистериозне, неистражене смрти. Дечак у води до врата: њему су по ослобођењу пререзали гркљан и доцније га рехабилитовали.
Тешко је на помен тог презимена не помислити на Душана Васиљева. Живео је непуна двадесет четири лета – прецизније би било рећи: јесени, од 1900. до 1924, не објавивши књигу за живота. Написао је око три стотине песама, десетак проза, неколико драма, али је у свом делу наслутио судбину генерације људи са фотографије, дајући уједно слику читавог двадесетог века.
Они у ствари „газе у крви до колена“!
Враћали смо у мислима тај фото-снимак, улазећи на изложбу под називом Читање Васиљева, отворену у кикиндском Народном музеју. Ту је историја жива још у дворишту, некадашњем затворском кругу, где стоје цигле избушене мецима; део зида пред којим су окупатори стрељали мештане током Другог светског рата.
Поред је кикиндски, степски мамут, Mammuthus Trogontherii, чија је старост процењена на око пола милиона година. Чим су 1996. у глинокопу изрониле његове кости, пустили су нас из гимназије да што пре видимо чудо.
Ни сада није лако појмити такав проток времена.
Чим отворите врата галерије „Нова“, чујете снимак – глумац говори стихове. Премда настала из пораза, повлачења и болести, поезија Душана Васиљева најчешће се декламује гласно, громко, победнички; делује да позива на јуриш. На школским приредбама, у позоришту…
Гласови ђака и драмских уметника само потврђују да је снагом свог језика успео да провуче читаоца кроз болно лично искуство. Зато је лако одговорити на кључно питање изложбе.
Како га данас читамо?
Као савременика!
Чак и да прескочимо песме са 86. и 87. странице првог тома сабраних дела, објављених у Партизанској књизи, рецимо, ону са насловом Молба на берзу рада, са почетком: „Покорно Вас молимо, Господо са златним зубима, / да саслушате молбе / нас, што смо се скаменили пред вратима.“ Или Била једном: „Била је једном једна земља, / која је за скупе новце купила / сва пукнута звона профанисаног Кремља…“
Песник није довршио опус, али јесте разрешио кључну загонетку, откривши ко је и шта је човек. У најславнијим стиховима Човек пева после рата: „Ох, та ја сам Човек! Човек / Није ми жао што сам газио у крви до колена / и преживео године Клања, / ради овог светог Сазнања / што ми је донело пропаст“. Једнако у оним мање познатим: „Човек се у мени, стиди, стиди…“
Не треба занемарити речи мати, бич, јутро, роса, крв, младост, зрак, ноћ, смрт, међутим, захваљујући најважнијем сазнању, постао је „гласник гомиле срамних дана / што нам у сусрет хита“. Наговестио да „ћемо сви пасти у љутом окршају“.
На више паноа, у музеју, стао је читав животопис. Отац Коста мобилисан је у аустроугарску армију и послат на фронт у Галицију. Деци је оставио писмо за случај да се не врати; због промрзлина изгубио је прсте на левој нози. Са четрнаест, Душан се бринуо о помајци, браћи, сестрама; требало је обезбедети основне услове за преживљавање.
Тада је почео да ствара, на српском, на мађарском; да преводи; уместо оца ради као писар у епархијској канцеларији и у једном малом темишварском млину.
Сâм је 1918. завршио на италијанском фронту, у рововима код реке Пијаве, ту где је рањен Ернест Хемингвеј, борац са друге зараћене стране. Мобилисаће га поново у фебруару 1921, отпустити у јулу; неће успети покушај да оде на лечење у словеначки санаторијум за туберкулозу. У Загребу ће положити испит на Вишој педагошкој школи, добити звање наставника, предавати у грађанској школи у Ковину, а у августу 1922. мораће на војну вежбу, што ће му додатно нарушити здравље.
Душан Васиљев – српски Рембо који је растурио вриједности без визије будућности
Остаће ране: исцрпљеност, маларија, бронхитис. Вратиће се са главом на раменима.
Ипак, у предговору новом издању, урађеном према оном које је приредио Живан Милисавац за Матицу српску 1950, Срђан Срдић пише да Васиљев из рата „није изашао жив; не онако како живи људи живе. Вратио се као с оног света, да прибележи и запише оно што други неће“.
Додаће проницљиву опаску да се његов експресионизам заснива „на чистом колебању“.
Не знам да ли лаурета награде с именом Душана Васиљева и даље прво одведу на гробље. Без сумње, поучна пракса; минут књижевне славе – минут ћутања. Неколико се књижевника, љубитеља опуса, жалило да не може да пронађе песников гроб. Говорили су да је гробница незамисливо мала.
Сићушно, велико – с димензијама није лако.
Академски вајар Милан Перић Дракула правио је реплике загубљених делова лопатице мамута Mammuthus Trogontherii од жице дебљине 10 милиметара – ово већ личи на суматраизам…
Водич за посетиоце могле би пре да буду песме са 168. и 169. стране, Под небом, У гробљу.
Намерно избегавам да изговорим: „Ја“. Том заменицом он почиње толико стихова да је питање има ли писца који се усудио да чешће поменутом речју почне ред. У Светлости каже: „Наше нас ја оловним теретом гања / пругама далеких постојбина“.
На старим гробљима понекад имате утисак да се почивалишта временом спајају; као да се судбине наслањају једна на другу.
Уз оловно ја, у сабраним песама треба пратити траг првог лица множине. „Ми смо сви Прометеји / ми, Несхваћени, Исмејани, / ми, Болни, Горки, Голи, / ми, Страшни, Презрени, Изгнани.“
Подвући: „Ми срећни нисмо били“ испод наслова Смрт поколења.
Рођен на почетку двадесетог столећа, иако трагично кратког живота, Васиљев поручује да нам је „пут у болу свима исти“, успевајући да дође до универзалних истина о људској судбини; да „под бичем крви“ достигне небеса.
Извор: Радар
