Наравно, ноторна је неистина да је у Америчком конгресу после ослобођења од Британаца, са само једним гласом више, изгласано да званични језик буде енглески, а не немачки. Али занимљиво је, ако то узмемо као некакву претпоставку, шта би било да је било обрнуто и да је немачки језик постао званични језик. Какве би биле последице по светску историју, на пример, у време Другог светског рата, тешко је и замислити. Нека скорашња демографска истраживања говоре да је око петнаест посто становника САД немачког порекла, а само седам посто енглеског. Али извесно је да би таква једна одлука или превага на страну немачког језика, била катастрофа, пре свега за рокенрол. Поставља се питање зашто? Из једноставног разлога, зато што је енглески језик много згоднији за певање од немачког, има много више једносложних речи које се лако уклапају у ритам рок музике, у шаблоне и стереотипе ритам и блуза. Немцима је, за утеху, остало то да је велики лучки град Хамбург био колевка највећег рок феномена свих времена, реч је о Битлсима. Но и да се рокенрол певао у Америци, на немачком, извесно је да би се тзв. бритиш поп, с обзиром на место настанка, певао на енглеском језику и каква би уопште била у том случају веза између америчке и британске популарне музике, да ли би уплив америчког ритам и блуза био могућ у толикој мери?
Река Мерси у дужини од око стотинак километара спаја јужни део града Манчестера са Ливерпулском луком и заокружује територију на којој је крајем педесетих година двадесетог века дошло до тзв. merseybeat бума. Појавило се мноштво поп група, које су дефинисане као Merseyside групе. Најпознатије су биле Гериенд д пејсмејкерс, Серчерс, Холис, Свингинг блуџинс и наравно, најчувенија међу њима, Битлси. Новинар Џими Севил каже да их је први пут слушао у малој дискотеци Three Coins у Манчестеру, у Fountainstreet-у, где су свирали за пет фунти. Лондон је био град ритам и блуза, са Ролингстонсима, ПритиТингсима, Алексисом Корнером, иако Ролингстонси су увек били на пола пута између попа и ритам и блуза. На пример: први албум Ролингстонса су чиниле обраде ритам и блуз класика, с једном ауторском поп песмом, која је била и најсветлији тренутак тог албума, реч је о песми Tell me. Битлси су док су наступали у Хамбургу, дакле на свом почетку, били до грла у америчком рокенролу, изводили су обраде песама америчких аутора, да би их тек повратком у завичај продуцент Џорџ Мартин, са својим класичним образовањем, дефинитивно усмерио ка попу. Интересантно је да је у тим раним песмама била врло ефектно присутна усна хармоника, која је изразито ритам и блуз инструмент.
Наравно покушај разграничења ритам и блуза и попа је увек проблематичан и незахвалан посао. Када је ’63. године, чувени амерички ТВ-водитељ Ед Саливан, на аеродрому Хитроу, видео Битлсе, рекао је својим сапутницима да су то неки Британци који свирају музику сличну Елвису Преслију. Годину дана касније, америчке девојчице су дочекале Битлсе са транспарентом: Елвис је мртав. Ед Саливан није ни сањао да ће исте те Британце ускоро угостити у свом чувеном Ед Саливан шоуу, било је то 9. фебруара, пре равно шездесет година. Битлси су врло брзо заузели, са сингл издањима, прва места на топ-листама. Чувени амерички новинар Волтер Кронкајт је све ово назвао британском инвазијом на Америку. Мило за драго, што би се рекло. Брајан Епстајн је као менаџер испословао невероватне услове за наступ у тој чувеној ТВ-емисији: да група наступа три пута заредом у размаку од недељу дана, на почетку и на крају сваке емисије, да изведе једну или чак две песме, што до тада ниједна рок група није добила. У другој емисији су се појавили са Касијусом Клејом који се у Мајамију припремао за бокс-меч с прваком света Сонијем Листоном.
Због великог интересовања, први пут наступају на великим стадионима, али ти наступи резултирају катастрофом. До тада су углавном наступали у клубовима, дакле у мањим просторима, где се могао контролисати звук. У то време још се нису користиле миксете за звук, а ни монитори за контролу звука, него је све ишло са бине директно из појачала, у тако великом простору са десетинама хиљада углавном млађих женских особа које вриште, све се претварало у несносну буку. Битлси који су били перфекционисти нису могли то да поднесу и одлучили су да више никада неће наступати на таквим приредбама. Турнеја је прекинута. Слична ситуација је била ’66. године, на чувеној Гитаријади у хали један Београдског сајма (искуство потписника овог текста).
Недоумица је како је Quarrymen, први бенд Џона Ленона, преименован у The Beatles. Изгледа да је име ипак смислио Стјуарт Сатклиф, басиста бенда, према филму Дивљак Ласла Бенедека, у коме Марлон Брандо игра главну улогу – вођу мотористичке банде, а Ли Марвин, споредну, вођу супарничке банде. У једном тренутку, Марвин каже Бранду, провоцирајући га: Недостају вам бубе (beetles), у жаргону бубе су биле девојке мотораша, оне које су увек биле приљубљене отпозади. Ипак, неки тврде да је то немогуће пошто је филм Дивљак био забрањен у Великој Британији у то време. Иначе, Сатклиф је убрзо преминуо, добио је излив крви у мозак после једне тучњаве у којој је наводно учествовао и Џон Ленон. После почетних недоумица и лутања око састава, уз помоћ Џорџа Мартина формирао се егрегор од четири члана, четири угла магичне машине, која је била спремна за велике ствари.
Битлсе, какве данас знамо, створио је Џорџ Мартин, поготово ране Битлсе, са почетка шездесетих година двадесетог века. Да њега није било, Битлси би вероватно завршили као и већина Merseyside састава, свирајући пре свега cover верзије, уз понеку ауторску песмицу. Да ли сам у праву? Добар пример за то су Серчерси који су са cover верзијама заузимали највише позиције на топ-листама. После две или три године су потонули.
Шта је то што је музику раних Битлса одвајало и чинило супериорном у односу на друге Merseyside саставе? Иако ваља рећи да су и неки од њих имали тај сјај, ауреолу која је узбуђивала сваку младу душу, али обично су то биле две или три песме, а Битлси су избацили прегршт. На Билбордовој листи из ’64. године, чак првих пет места су заузимали у једном тренутку, што је до тада било нешто невиђено. Њихова музика је имала невероватну свежину, младалачки ерос који је узбуђивао готово у физиолошком смислу. Веома ефектно слагање гласова, брујање усњака, једноставни али увек у правом моменту одсвирани рифови, стварали су магију. Али већ од албума Rubber Soul ствари су почеле да се мењају, младалачки еротизам се повлачи пред софистицираним приступом, пред сложенијим естетским захватима, који ће дати изузетне резултате.
Био је то сасвим логичан развојни пут који ће достићи свој врхунац са албумом Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band. (Потписник ових редова је већ 65. године поседовао албум Rubber Soul и свирао је са својим бендом Тиле и четири богаља већину нумера са плоче.) Како је музика постајала софистициранија, тако су се и текстови мењали. У почетку готово сви текстови песама су имали љубавну тематику, да би на албуму Sgt. Pepper’s, постали херметични и захтевали тумачење значења, на пример, I am the walrus. После Sgt. Pepper’s-а, британске групе су све склоније херметизму. Ролингстонси су снимили Their Satanic Majesties Request, што је био својеврстан испад, али су се брзо вратили на стару стазу.
Поновни сусрет потписника ових редова са музиком Битлса био је помало разочаравајући. Наравно, прошло је шездесет и више година и популарна музика је у продукцијском смислу јако узнапредовала. Рани Битлси сада ми делују помало неотесано и чак грубо. Свежина и ерос су се изгубили, али то је проблем остарелости слушаоца који једноставно, са својих скоро осамдесет година, више не може то да осети, што је тужно, али тако је. У једној анкети био сам замољен да изаберем песму која ме је највише узбудила. Рекао сам да је то песма групе Смитс, Вртећи се око фонтане (ReelAround the Fountain), а заправо, скитајући се по Fountainstreet-у. Мориси је на почетку каријере рекао да му је циљ да Смитси буду нови Битлси. Ипак, био је то превелик залогај. Данас је, с обзиром на то у каквим бедним приликама живимо, тешко уживати у било чему, па и у раним Битлсима.
Слободан Тишма
Извор: Радар
