Са крова десетоспратнице у Беранама види се град, Лимска долина са бијелим врховима Комова. Дуго уживам у том призору по којем јутарње априлско сунце издашно сипа свјетлост. Тамо је заправо Лелејска гора Михаила Лалића. Додуше, велики писац није никада именовао Комове, али је на неким страницама био више него јасан: “У даљини испред мене стоји висока Лелејска гора: прије су била само два врха, као два лелека скамењена, сад је однекуд и трећи израстао”.
Гледам та три скамењена лелека и сјетим се да сам ту врсту љепоте виђао само у алпском појасу. Данас ћу путовати тамо, у онај кланац. Обићи ћу варош Андријевицу, а друштво ће ми правити новинар и књижевник Дарко Јововић, човјек из тих крајева.
Кафа у беранском кафићу „Студио“ зове се подгорички „дојч“. Ради се заправо о макијату који се једино у Црној Гори зове „њемачки“. Нико не умије да ми објасни зашто.
Пописмо „дојч“ са Туфком Софтићем и већ се у Дарковим колима возимо према излазу из Берана. Он ми већ прича о завичају. Васојевићки крај има три вјечне тјеме – љепоту брда, славну историју и све мање људи усред те љепоте и историје.
У колима се поведе разговор о Михаилу Лалићу. Испаде да сам га прије скоро пола вијека у тузланској гимназији читао као савременог класика, који ме је на сличан начин опчињавао као Меша Селимовић и Владимир Десница, а да га је Дарко доживљавао као великог завичајног писца, јер је географија његових романа ту око нас. Одмах сам се сагласио са предлогом да посјетимо оближње Лалићево родно село, Трепчу.
Лалићу у походе
Скрећемо на сеоски пут, дуж брзака за који ми Дарко рече да се зове Требачка ријека, а у Лалићевој прози – Међа. Дарко објашњава да је са лијеве стране, преко ријеке, била родна кућа Михаила Лалића. Није обновљена. Умјесто тога, одредили су једну викендицу да буде нека врста спомен-куће. Заустављамо се пред њом. Закатанчена капија. Ни слова о томе да се овдје родио један од највећих наших приповједача прошлог вијека. Помислим да је Лалић потребнији завичају, него завичај њему.
У Трепчи нисмо срели жива човјека. Чује се хук ријеке, њени слапови су умјели да подсјете ђечака који ће израсти у писца на људске гласове. Ослушкивао је жубор, желио је да ток његових реченица има исту природност и звучни ток.
Знам да су локални силници већ неке потоке и ријеке стрпали у цијеви. Како ли би се провели прије једног или два вијека, када су овдашњи људи умјели да се бране.
Питам Дарка, гдје је заправо Лелејска гора. “Све је овдје Лелејска гора”, одговара ми он и показа унаоколо на брда.
Претходно вече сам заспао читајући, послије много времена, Лелејску гору. Лексика овог краја свјетлуца као златно грумење у Лалићевој бистрој реченици. У Лелејској гори се не стражари већ се стражарчи. Ратни другови се не препиру већ се као овнови – рогљају. Лопурје напада запуштене торове – а та се биљка другдје ваљда зове лопух, шеширка, репух, лопушина, подбел, козја брада, коњско копито – лопор.
Враћамо се крај Лалићеве разговорљиве Међе, гробља и цркве и скрећемо десно, ка Андријевици.
Даље уз Лим
Радујем се поновном сусрету са очевим родним крајем. Од малена сам волио планине. Мада сам рођени Сремац у мом поимању природе нема ничега равничарског. Родитељи су ме зарана одвели у Босну, а тамо се линија хоризонта често пење и спушта пратећи обрисе побрђа и планина.
Приближавање овом забаченом крају, у мени изазива осјећање које ме ријетко савлада – дивљење. Заустављамо се да фотографишем Лим како змијуга испод брда изнад којих се бјеласа снијег на Комовима.
овдје би морала да буде клупа. И дрво које прави хлад. Да би путници дуже застали одморили очи и душу. Али клупе нема. Шут и шибље. Одлазимо. Одавде више није далеко до Андријевице.
Дарко ме је упозорио да се и ова, ионако мала варош, све више празни. Од прошлог пописа општини фали хиљаду душа, а само језгро вароши свело се на неколико стотина становника.
Књажевац или Радуновац
Заустављамо се на улазу у Андријевицу код парка у којем се налази Црква Светог Архангела Михаила. Књаз Никола је 1887. посјетио Андријевицу и приложио помоћ за изградњу цркве. Све васојевићке цркве су биле спаљене десет година раније током напада Мехмед Али-паше. На табли крај улаза у Књажевац, како је подручје Радуновца названо у част књаза Николе, постоји и запис о томе како је црква настала: „Градња цркве трајала је једно љето, а материјал се доносио из оближњих села са друге стране Лима. Сваки пушконоша из краја се обавезао да доносе по један камен“.
Помислим на то да су Дедовићи живјели у тим селима са друге стране Лима. Зацијело је у ову цркву уграђен и понеки камен мојих предака. Иконе, иконостас, књиге донесени су из Русије.
Али Књажевац нуди још историје. Пред црквом су бисте које представљају игумана Мојсија Зечевића и Миљана Вукова, васојевићке прваке из 19. вијека.
Дарко ми каже да су се раније овдје одржавали првомајски и тринаестојулски сабори, мноштво свијета, вашарско-свечарска гужва. Прије Другог свјетског рата то су били сабори о црквеним празницима. Данас на Књажевац полегла тишина. Сјетим се реченице о Андријевици која погађа суштину овог мјеста: Нит мањег мјеста, нит више историје.
На црном обелиску на којем су урезана имена палих у ратовима за ослобођење проналазим имена Ђукан, Богдан, Дмитар и Томица. А на бијелом споменику посвећеном палим борцима из Другог свјетског рата и стотинама цивила проналазим имена Владо и Петар. Иза ових имена је урезано моје презиме. Није ми свеједно. Сви мртви су моји. Али ови су својта.
Хотел Комови
Одлазимо са овог мјеста тешког корака, невољко. У каквом су односу вишак историје и мањак људи у лимској котлини међу планинама? Варошица се збила око једне улице. Постоје путописци који су оставили запис о љепоти дрвених кућа у низу. Њих више нема. Али има обичних кућа и зграда. Као да су задње деценије прошлог вијека замрзнуте. Вријеме овдје протиче много спорије од лимске воде.
Сјешћемо у башту хотела „Комови“. То је овдашња агора. Једном сам осамдесетих овдје чекао оца који је обећао да ће сићи из Грудица. Није сишао. Никада се више нисмо видјели.
Не усуђујем се да наручим „дојч“, пијем горку домаћу. Дарко ми каже: “Када будеш писао, молим те, остави мало мјеста за наду“. Осјећам љепоту овог мјеста, тешку и славну историју. Осјећам сету дубоке провинције, запостављене, обезљуђене, а на самосвојан начин сурово лијепе. У тој околној љепоти нема људске наде, она је равнодушна према човјековом свијету. Да ли данашњи клинци уопште знају ко су били Михаило Лалић или Радован Зоговић, језички чаробњаци поникли у овом крају?
Синоћ сам пронашао реченицу из Лелејске горе која штошта говори о борби за опстанак у овим крајевима: “Погледај само како се зову мјеста: Проклетије, па Врагобија, па Лелејска гора, с једне стране Црна срећа, с друге Злоречица и Побљеник и Џаковица – крвава ливада”.
На лимском кољену
Дарко каже да би било добро да видим очевину, макар одоздо, са Лима. Вози из Андријевице уз Лим. Планине се збијају над нама. Ускоро стижемо на проширење крај Лима гдје се смјестило село Улотина, а у њему једна велика капија изнад које пише „Етхно Виллаге Кољено“.
Бунгалови на ливади, заправо на пространој тераси изнад Лима. Сиједамо за сто. Газда је Дарков друг Братислав Баћко Влаховић. Придружује нам се уз ракију. Дарко ми представља овог необичног човјека који је дипломирао машинство, али се тиме никада није бавио. Композитор неколико познатих локалних пјесама, фармер, газда чувеног ресторана са собама и напосљетку – власник туристичког кампа.
Његов хит „Ивана се кроз Беране шета” пјева Дуле Рајковић: „Угријало с’ Јасиковца сунце, задрхтало васојевско срце, после много прољећа и љета, Ивана се кроз Беране шета“.
Питам Баћка да ли можда неко од Влаховића памти за кога се удала Полексија Влаховић звана Лека. За мог ђеда, одговарам на сопствено питање, како бих ублажио његов упитни поглед. Он одмах граби телефон и зове некога. Тај неко му каже да је Лека била сестра Радована Влаховића. Испаде да смо Баћко и ја – рођаци. Наздравимо у то име. Баћко ми поклања родословну књигу Влаховића, дописује моју баку уз њеног брата на породичном стаблу. Погледам горе, високо изнад Лима, гдје на сеоском гробљу почива бака. Напрежем очи да разазнам то мјесто. Превисоко су кућице, као коцкице шећера. Ни тамо више нема никога.
То је та нада
Поздрављамо се са Баћком. Возимо се назад, према Андријевици. Погледом испратим очевину, која се дигла као ложа изнад Лима. Остало је да обавимо још једну ствар у Андријевици. Да свратимо до ресторана “Мост”. Цијели дан нисмо ништа презалогајили. Сунчан дан нас је провео кроз Трепчу, Андријевицу, Улотину. “На сунцу глад није тако мучна као у магли”, каже Михаило Лалић. Његова Лелејска гора се купа у сунчевој свјетлости.
Улазимо у ресторан и сиједамо испод звучника који ћути. Дарко ми каже да је давно, ту у кафани, рецитовао Јесењина. Сада народ навече увесељавају певаљке. Храна је била добра, разговор још бољи. И овдје сви знају Дарка. А када он спомене име мог оца, онда се сви обрадују као да знају и мене.
Не знам зашто, али не одлази ми се одавде. Сунце се већ закачило за брда, вријеме је да се иде. Кажем Дарку да ми је онај предах на Кољену, испод очевине, можда најљепше вријеме током ове посјете Црној Гори.
Кажем му још да је то можда нада – ако наде за нас има – да свако од оних силних академика, доктора, писаца и успјешних људи који потичу одавде препозна љековитост овог краја.
Дарко ме вози назад за Беране. Тамо ћу вече провести са Дедовићима, како и приличи. Лим са моје десне стране губи своју зелену боју, стапа се са обалама. Пада мрак. Ускоро ће ноћ прекрити Полимље. Или – како би рекао Лалић: „Видјелице ускоро неће бити”.
Драгослав Дедовић
Извор: Дојче Веле
