Да Сеад Турчало не сједи у фотељи декана мејтефа политичких знаности у Сарајеву, јавне установе на буџетском вимену, његов памфлетић објављен на порталу Радиосарајево не би завређивао осврт, јер је ту ријеч о демонстрацији једног анемичног интелектуализма и егзалтираног пропагандизма протканог очитим неразумијевањем политичке стварности у Дејтонлуку, али и темељних политолошких и социолошких појмова и категорија, те фиксацијом на Српску као једину барикаду на путу ка остварењу немогућег бошњачког сна о (једно)националној држави који би се, уколико би неким чудом био досањан, засигурно претворио у ноћну мору, између осталог и стога што би живот тамо гдје дилетанти попут Турчала подучавају младе нараштаје политичким вјештинама могао наликовати само на вјечиту ноћну мору у којој стварни људи, попут патника на платнима Хијеронимуса Боша, у ужасу стењу под искеженим митовима који им чуче на грбачи.
Читав Турчалов аргументациони склоп болно је контрадикторан и индицира једну забрињавајућу неспособност да се сталожено и рационално мисли. Пишући из позиције политичког Бошњака обликованог легатом Алије Изетбеговића, дакле субјекта који дубоко вјерује да споразум парафиран у Дејтону није означио крај рата већ само крај његовог првог полувремена, Турчало је опсједнут конфликтом и рјешење свих проблема види искључиво у репресији, легислативном октроисању и у употреби војног апарата, па тако позива на јачање капацитета ЕУФОР-а и на распоређивање НАТО трупа по неуралгичним топосима у Републици Српској, показујући да не разумијева улогу и задаћу мисије Алтхеа, нити улогу НАТО-а и процесе одлучивања у том војнополитичком савезу.
Премда упорно позиционира Српску и њеног челног човјека, Милорада Додика, као жариште и генератор конфликта, па стога захтијева и легислативну и војну репресију, управо сам Турчало истовремено обесмишљава своје захтјеве и своје аргументе тако што износи податке који читаоца требају навести на закључак како је Српска потпуно дисфункционалан друштвено-политички простор у процесу аутодеструкције и неповратне депопулације. Да би додатно нагласио и увјерљивијим учинио своје тврдње, које за циљ имају да читаоца охрабре и убиједе га да је репресија једини начин потчињавања Српске вољи политичког Сарајева, Турчало наводи и податак из неименованог америчког извора по ком је од посљедњег пописа Српску напустило 37% њених житеља и одмах након тога тврди да она нема потребне ни дефанзивне ни офанзивне капацитете за остварење сецесионистичких циљева, али не објашњава због чега је онда потребно распоређивати додатне међународне војне снаге у Српску која је, по Турчаловим оцјенама, на прагу самодокидања и гашења.
Декан сарајевског мејтефа политичких знаности не види нити један једини проблем у Федерацији Босне и Херцеговине, а поготово не унутар бошњачког политичког корпуса, већ очито полази од претпоставке да тај корпус ужива толико чврсту моралну позицију да му она омогућава заштиту од сваког преиспитивања.
Турчалово умовање почива на још једној претпоставци, оној по којој су циљеви и аспирације бошњачког политичког корпуса не само морално исправни, већ су и реалистични и рационални, но иоле пажљивије читање његових реченица показаће да он сам те циљеве поима и доживљава искључиво на симболичкој равни. Инфантилна фасцинација крхком могућношћу да Генерална скупштина УН донесе резолуцију о Сребреници, у повијесном тренутку у ком су резолуције тог тијела болно немоћне пред знатно стравичнијим и волуминознијим злочинима који се управо одвијају пред очима цијелог свијета, попут ционистичког дивљања у Палестини, скупа са скоро еротском фиксацијом на закон о државној имовини који је у пракси давно обесмишљен и ком се интимно противе чак и најригидније бошњачке политичке елите које су унилатерално распродавале имовину која би требала бити предмет тог закона, показују да Турчало као политолог није способан размишљати у оквирима стварности нити у категоријама друштвеног интереса и јавног добра, већ за ултимативни друштвени интерес и врховно јавно добро проглашава флоскуле дестилиране из ратне пропаганде под патронатом Изетбеговићевог кабинета.
Да је у Турчаловом случају ријеч о једном поданичком и чиновничком духу и менталитету, лишеном сваке аутентичне и самосвјесне друштвене, државне и националне свијести, показује његова тврдња да би се уз “симултане проактивне мјере које циљају на демонтирање постојеће инфраструктуре”, под чим он ваљда мисли на демонтирање Републике Српске, “те комбинацијом међународне и унутрашње изолације, уз дозирано отварање простора за конструктиван договор”, могле постићи дубоке промјене. Упућујем читаоца да посебну пажњу обрати на синтагму “дозирано отварање простора за конструктиван договор” – управо у тој синтагми садржана је сва филозофија, да не кажем сва политичка биједа и фукарлук доминантних бошњачких политика које упорно настоје да магловиту свијест о недозрелости и неизграђености властитог политичког и државног идентитета и субјективитета компензирају и амортизују некритичким и снисходљивим послушништвом према западним политичким центрима, уједно захтијевајући од других учесника у политичком животу Босне и Херцеговине да се одрекну дијела свог идентитета и субјективитета.
Синтагма “дозирано отварање простора за конструктиван договор” има више значењских слојева и ниједан од њих не служи на част политичком наслијеђу Алије Изетбеговића и његових идеолошких посинака попут Турчала.
А Турчало када би се запитао ко је тај ауторитет који одлучује о динамици дозирања и по ком овлашћењу је позван да то чини, те каква је вриједност конструктивности договора постигнутог у непотпуно отвореном простору, можда би начинио свој први корак ка разумијевању политологије као знанствене дисциплине. Дотад ће за њега политологија бити сведена искључиво на чиновничко ситничарење и на пропагандно блебетање под диригентском палицом митова и романтичарских идеализација.
Друга забрињавајућа и алармирајућа сингатма у Турчаловом памфлетићу гласи “стратешка ескалација” и он је десетак пута понавља у тексту, не објашњавајући шта подразумијева под њом. Сам појам ескалације углавном се користи за означавање усложњавања и интензивирања друштвених гибања у негативном смислу, односно у погледу немира, конфликата, ратова… Призивати ескалацију, била она стратешка и контролисана или не, значи призивати конфликт. Турчало је по свој прилици охрабрен имбецилним најавама федералног министра полиције Раме Исака да ће лично повести читавих десет корпуса на Бањалуку, но забрињава што неко коме је на управу повјерен мејтеф политичких знаности на државним јаслама није у стању разумјети да интерес од стратешке есклације и од било каквог конфликта нема нико осим оних страних политика које баштине засад још увијек дискретну аспирацију да Босну и Херцеговину врате у колонијални статус сличан ономе што га је имала у Аустро-Угарској монархији.
Посебно је застрашујуће то што човјек који младе нараштаје подучава политологији не схвата природу и физиономију савремених ратова, који су све мање општедруштвени а све више ратови корпоративних елита и чије су парадигме синови Кличка и Нетањахуа који хладе гузове по монденским љетовалиштима док су им државе у ратном стању, но Турчало не види да ће ратови ускоро по саставу и природи војски које их воде све више наликовати Стогодишњем рату у предмодерној Европи, ког су водиле плаћеничке хорде веома упитне лојалности и склоне да ту лојалност очас промијене у складу са личним интересима својих вођа. Призивати стратешку ескалацију умјесто сједања за преговарачки сто без априорног условљавања може само неко ко гаји инфантилне предоџбе о рату и коме друштвени интерес и јавно добро не представљају никакву вриједност, поготово не у поређењу са вриједношћу митоманије и њених симбола.
На крају ћу додати и то да је Милорад Додик, којег Турчало вишекратно означава као капиталног узрочника проблема у Дејтонлуку, добрим дијелом и сам крив за неугодну судбину која му се управо дешава, јер је своју, у стварности утемељену политику која уважава реално стање у Босни и Херцеговини као и њену скорију трауматичну повијест крунисану мировним споразумом из Дејтона, сам девалвирао и одузео јој добар дио кредибилитета имбецилним естрадним потезима попут каприциозног постављања плоче са именом Радована Караџића на студентски дом у Палама. Од једног изверзираног политичког капиталца ипак се очекивало мало више суптилности и вјештине у парирању провокацијама из политичког Сарајева, ком ни најкооперативнији Додик није био по вољи и које је том некоћ кооперативном Додику упућивало егзалтиране аплаузе само зато што га је доживљавало као неког крај кога ће укидање Српске бити лакше изведено.
Није, дакле, Додиков сепаратизам и сецесионизам константа у босанскохерцеговачком политичком простору, већ је константа та неумрла тежња политичког Сарајева и бошњачких политичких идеја за унитаризацијом и доминацијом која би, у њиховој визури, на крају требала довести до успостављања Босне, и то без Херцеговине у називу, као бошњачке националне државе у којој би други били само националне мањине. Турчалова “стратешка ескалација” и “дозирано отварање простора за конструктивни договор” само су рефрени из корачнице о том сну. Који би се досањан, како већ рекох, лако могао претворити у ноћну мору.
Елис Бекташ
Извор: Преокрет
