Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Ок. Синер је нови Новак , или други Федерер, или како год – момак је главни са рекетом на цијелој планети, упркос чињеници да је Ђоковић почео 400 и не знам више коју недјељу на топ 1 АТП листе. Јаник Синер је већа тениска фаца од сангвиничног Алкараза који не може да пронађе баланс између огромног талента и чињенице да људи понекад губе и кад су најјачи.
Италијан је Ђоковића почистио са терена у Мелбурну почетком ове године, много убједљивије него што је то икада, током 2023 урадио Алкараз. Зато све указује на то да је полуфинале Аустралиан опена била већа прекратница у историји модерног тениса него прошлогидишње финале Вимблдона.
Међутим, још ни један шампион није отишао тек тако, послије прве манифестације да долазе млађи и бољи. То су показивали и Федерер и Надал и онда кад је било јасно да нијесу више „они стари“. То је, на својој кожи осјетио Алкараз у Синсинатију послије Вимблдона и од тог Новаковог реванша Шпанац је још није опоравио како треба.
Синер се не доима тако ломљивим као Шпанац и више личи на машину него на човјека са слабостима. Али сви знамо да Ђоковић није рекао посљедњу ријеч.
И осјећамо да ће је морати рећи овога љета. Да ли на неком од шљакастих мастерса, или на неком од грен слемова у Паризу и Лондону, или – што би потписнику ових редова било најдраже – на Олимпијским играма! Синер ће, поред узлазности свог резултатског успјеха морати показати да је само човјек, а Новак ће се опростити неком великом причом са подијума. Остаје да видимо на ком ће мјесту те двије праве да се пресјеку.
До читања у сљедећем броју….
