Недавно је на ТВ Е, у оквиру емисије „Одговор“, наступио Бобан Батрићевић, показујући своје разноврсно (не)знање, бар када је ријеч о хришћанству и Светом писму.
Очекивано, један од његових крунских егзегетских принципа тежи да религијско разумијевање живота, па и практиковање религије, ограничи на регистар интимних осјећања, права и слично.
Потом, ексецерпирајући нека библијска мјеста налази упориште за своје „религијско интимизирање“, какво се, дочим, највише може препознати као некакав пантеизам. „Нема у Библији: ՚Окачите крстове на ретровизор՚. Нема у Курану стављајте симболе по заставама. Нема! Дакле, нема. Једноставно, тај домен треба да остане код човјека…“
Ну, када је Бобан рекао чега у светим књигама нема, појаснио је чега има: „Исус каже, дакле, у Светом писму је записано да и камен може бити, да и камен може бити црква, дакле, храм; да може бити и камен, или вада (вјероватно се мисли на „вода“, прим. М. У.), и брдо; дакле, да је бог свуда, и у човјеку, и у дрвету, и у животињама, и у води, и да није потребно правити толико ствари…“
Бобан очито није задовољан са досадашњим искуством Цркве; хајде, што не мари за светоотачку традицију, та могао се у својим егзегетским немирима ослонити бар на једну од милион библијских егзегеза из домена историографије, филозофије или филологије. Како се слути да његово „кокетирање“ с пантеизмом дјелује највише пјеснички, можда би најбоље било да прочита нешто из филолошког и теопотског контекста; рецимо, из књига што се користе на свјетским универзитетима, нешто од Вилфрида Харингтона, Нортропа Фраја и сл. Библија је енциклопедија књижевних жанрова, каже Бахтин, Фрај и тисућу других ауторитета.
Бобан је до краја гостовања свашта још испричао, те о апостолима Здравка Кривокапића, те о Ирану, Бољшевичкој револуцији, „мрачној биографији митрополита Амфилохија Радовића“, ЛГБТ популацији, „о другом и дргачијем“, о Алекси Бечићу, о томе да ће СПЦ имати проблема када Црна Гора уђе у ЕУ и тако даље, и тако даље…
Дочим, чини се да је његов поход на тумачење Библије, поготово Новога завјета, најинтересантнији дио гостовања, те му свесрдно препоручујем да своје интерпретативне маштарије преметне у какву романскну творевину, а за наслов таман може узети наслов ове колумне (Јеванђеље по Бобану), у којој искористих и своје право на слободу говора (и размишљања), ако је допуштено.
П. С. Пошто је, готово истовремено, и његов колега Љубомир Филиповић — случајно или не — иступио једном колумном у којој тумачи Символ вјере, објашњавајући „ко су Гркокатолици или Унијати“, било би згодно да му Љубо буде рецензент романа.
Милован Урван
