Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Куда нас је одвело рушење Тројног пакта на данашњи дан, прије 80 и коју годину? – отворено је питање, као што је отворена и бездана јама српског страдања која је услиједила потом и ево, до данашњих дана. Ако смо тим чином, као народ, стали на страну антихитлеровске коалиције, како су нас учили у школама, сад морамо јасно уочити да у том моменту те коалиције нема, и да смо безглаво послужили британској пропаганди рата, без икакве подршке од стране те исте Британије, која је умјела и могла да сачува Кипар и Малту од Хитлера и Мусолинија, али није ни прстом мрднула да бар покуша да заштити херојске напоре краљевске војске у априлском рату свих живих против ње. Као што ни домаћи комунисти нијесу мрднули прстом, гледајући урушавање „буржоаске, монархистичке творевине“ у дом двонедјељном рату, него су чекали команду из Москве. Команду која је услиједила онда када је нападнута друга држава (СССР) а не њихова отаџбина. Вјерујем да многима од њих није такав редослијед потеза био ни на крај памети, али тако то иде кад су идеолошки интереси испред оних родољубивих. Елем, српски народ у Краљевини Југославији остао је препуштен на милост и немилост спољним и унутрашњим силама разарања, које су своје крвожедне зубе показале мјесецима прије устанака покренутих у јулу 1941. Прије јулских устанака српска земља је била препуна гробова јунака априлског рата, а њемачки и италијански затвори препуни њихових преживјелих другова.
Парадоксално, трагично и иронично Мађарска, Румунија и Бугарска, данас су признате и уважене чланице ЕУ. Идеолошки „гријех“ комунистичке историје им је опроштен. Колаборација са Хитлером њихових режима – заборављена. Са њихових аеродрома летјели су авиони Хитлерове агресије. Данас су они наш примјер и узор како треба да „будемо бољи“ и у ком правцу треба да се развијамо.
Један од кључних разлога те и такве њихове позиције јесте и тај што нијесу у тој мјери и на такав начин поклани и протјерани током Другог свјетског рата, као што је то био случај са Србима.
Уз констатацију да је право чудо што још уопште постојимо, стојим замишљен над херојским и моралним чином одбијања сарадње са Хитлером ондашњег војног и политичког врха Краљевине, и питам се јесмо ли могли и морали бити паметнији у том крвавом хаосу?
(П.с. Сјећам се питања постављеног наставнику историје у основној школи „Зашто генерал Душан Симовић нема улицу у нашој земљи“? И сјећам се његовог немуштог ћутања…)
До читања у сљедећем броју….
