А радили смо интервјуе у Херцег Новом, Београду, уживо, у међувремену мејлом… Сећам се, рецимо, у „Блицу“ је својевремено постојала невелика рубрика „читач“ у којој су људи од имена и презимена у пар редова препоручивали неки наслов. Пошаљем му мејл са таквом молбом, а он одговара:
„Некидан сам у прелијепој херцегновској књижарици купио неколико књига, двије-три од истога аутора, Томаса Бернхарда, и истога издавача, ЛОМ, Београд. Њихова издања купујем напамет и редом. Понекад се догоди да купим и оно што већ имам у кућној колекцији, неког Фантеа, Селинџера, Хамсуна, Кафку, Буковског. Можда постоји, али ја не знам за бољег и паметнијег издавача белетристике, на просторима цијеле бивше нам домовине. Пошто сам у ауту, на задњим сједиштима, носио повељу и поклоне од награде примљене на тамошњем филмском фестивалу – било је нормално што сам одмах, враћајући се у Босну, почео читати најтању од три Бернхардове књиге: МОЈЕ НАГРАДЕ. Страшан, раздирући, а љековит цинизам, у одличном преводу Бојане Денић. ТО БИ БИЛО ОНО ШТО СИ ТРАЖИЛА”.
Понекад се духовито потписивао са “писац из провинције за новинарку из престонице”. Када је постао лауреат награде “Милан Жмукић” на 28. Филмском фестивалу у Херцег Новом (признања које додељују Фестивал и Центар филм – Београд за допринос седмој уметности И афирмацију манифестације) говорећи о томе шта му ова награда значи казао:
“Најтачније би било казати језиком Едварда Кардеља: да је то награда за ‘минули рад’“.
Рекао је за себе и да је “неправедно весео”:
“Често сам протеклих деценија на домаћим филмским фестивалима, на начин даноноћних бдијења и дружења, давао свој ‘скромни допринос’ атмосфери пријатељства и повјерења међу југославенским филмаџијама, новинарима и писцима. Био један неоправдано и безразложно – веома весео човјек. Па се људи сјетили, уздахнули и машили се лијепога уздарја. Није лоше ни када те на такав начин споје са Миланом Жмукићем, филмским послеником који је свој живот уткао у данашњу црногорску филмску стварност и традицију“.
Овај, како га зову, мајстор пера, рођен је 1944. у Сарајеву, у свет писане речи закорачио прилично рано, његов је богати опус и животни пут обележен, измеу осталог, тачком пресека две уметности – филма и литературе…
“Ја сам песник на службеном путу на филм”.
О тој тачки пресека писао је, разуме се, и у аутобиографској књизи индикативног назива “Откуп сирове коже”…
Извор: НИН
