Свака епоха ствара властитог Фауста и властитог Сизифа, али само посљедње епохе у повијесним циклусима – немају опосума.
Немати опосума – то је посљедње подсјећање на аутентичност, посљедњи титрај пламичка свијеће прије утрнућа и коначног утонућа у мрак.
Немати опосума, немати причу, приповијест о опосуму – па шта, рећи ће неко, као да се све мора имати. Тачно, не мора се све имати, али погледајмо позицију данашњег човјека са његовим имањима и немањима – сва су половична, вјештачка, лажна, па чак и изопачена.
Данашњи човјек има кафу у којој нема кофеина, има цигарете у којима нема никотина, има кока-колу у којој нема шећера, пиво у ком нема алкохола. Има виртуелни секс, дакле секс у ком нема секса. Има политику у којој нема политике, већ само административне и бирократске вјештине ту и тамо удружене са грабежи. Има толерантни мултикултурализам као ултимативно уважвање Другога који уствари не постоји, јер му је одузета пуноћа садржаја и јер је сведен на поларне тачке плесача егзотичних плесова и премлаћивача својих супруга.
Та половичност у имању и немању чини и искуство половичним, а са половичним искуством и егзистенција нам је половична. Човјек има Ферари, али не може до краја уживати у лудој вожњи, јер постоје строги закони и јер су цесте претрпане. Човјек нема Ферари, али ту су рекламе у мушким часописима да га натјерају на размишљање како је то – имати Ферари.
Ономе што човјек има одузета је супстанца аутентичности, ономе што човјек нема удахнут је пријетворни одраз аутентичности. Једина аутентичност која нам је преостала, једина коју човјек може са поуздањем имати, јесте – немање опосума. Немати опосума и немати причу о опосуму посљедњи је доказ свијести о себи као повијесном, онтолошком и феноменолошком субјекту, посљедњи, још несломљен, печат воље, посљедња барикада егзистенције са које човјек може узвикнути не – ја постојим! јер то узвикују посједници половичних егзистенција, већ – ја јесам!
Ја сам онај који јесам и ја – немам опосума!
Немати опосума значи бити трагична, али свијешћу и вољом испуњена фигура краја повијести – значи бити Сизиф, Хамлет, Дон Кихот и Матија Паскал уједно. Насупрот томе не стоји – имати опосума, јер имати опосума посвемашња је бесмислица, онтолошка немогућност, већ – не бити човјек. Тачније, бити човјек који има само једно вјеровање, оно слијепо, о себи да је човјек, али то је вјеровање лажно, јер тај је човек уствари марионета. Марионета испуњена половичним искуствима, половичним садржајима, половичном вољом, половичним сензацијама и, што је можда и најпотресније, половичним осјећањима.
Марионету, или половичног човјека, препознаћемо по одсуству других вјеровања, тачније, по свођењу вјеровања у поље културе. Такав ће вам рећи, не снебивајући се – знате, ја у то-и-то баш и не вјерујем, али, ето, обиљежим то пригодно, јер то је моја култура и моја традиција. Такав ће оне, који своја вјеровања још увијек доживљавају озбиљно, прогласити варварима и пријетњом за цивилизацију, при том не бивајући сасвим у криву, јер свака је аутентичност пријетња за цивилизацију у којој царују половичности, кафа без кофеина, безалкохолно пиво, мужевност без мушкости… Таква марионета, тај половични човјек лишен свијести о томе да нема опосума, ипак ће очекивати од других да вјерују за њега. То је и разумљиво, јер, развидно је то чак и окорјелим мизантропима, он није не-човјек, већ тек половичан човјек и стога није у стању потпуно одбацити нити потпуно пригрлити вјеровања, као ни властиту егзистенцијалну одговорност.
Зато човјече, који не желиш одустати од своје човјечности, не заборави никад да – немаш опосума.
Елис Бекташ
