Илегалне приштинске „власти“ су, као својеврсни „подстрек“ преговарачким активностима Мирослава Лајчака, који је недавно најотвореније обелоданио да је његов задатак „пуно међународно признање Косова“, послале своју паравојну полицију на север Косова и Метохије. Њихов циљ је да симболично потврде окупацију читавог простора Покрајине, коју је председник Србије Александар Вучић омогућио уклањањем српских установа на северу КиМ. Поред тога, „косовске власти“ на овај начин стављају до знања непризнавање аутомобилских таблица из централне Србије, као једног од атрибута државе Србије.
Једино што је можда горе од албанског и западњачког насиља јесте околност да је, с истеком предвиђеног прелазног петогодишњег периода, овај потез Приштине омогућен Споразумом о реципроцитету за аутомобилске таблице који је сам председник Вучић 14. септембра 2016. потписао са председником сепаратистичке владе Исом Мустафом. Тиме је болно показано да онај ко са побуњеницима преговара на непринципијелној основи (свесног занемаривања Резолуције 1244) не само што им омогућује третман сличан држави него се игра с укупном сувереношћу сопствене државе.
Председник Србије је после седнице Савета за националну безбедност иступио са уобичајеном јаким речима иза којих не стоје дела. Овога пута, његова љутња имала је функцију да прикрије његову прећутану саодговорност за оно што се догодило.
Зашто је било потребно да прође дан и по од акције албанске параполиције на северу Косова и Метохије и зашто је председник Србије у овако драматичној ситуацији одложио доношење одлуке о противмерама за неколико дана? Реч је очигледно о недржавничком поступању у тренутку када држава мора активно и хитно да реагује. Александар Вучић се, поред осталог, обратио члановима квинте који прећутно подржавају акције албанских сепаратистичких власти. Ову основну чињеницу квинта може да прикрије позивањем на Споразум од 2016. године.
Све ово упућује на убрзану припрему финала тзв. дијалога између „Београда и Приштине“, а то је потписивање акта о признању тзв. Косова од стране Србије. И овде су актуелном председнику Србије везане руке још јануара 2014. године његовим прихватањем обавезе да ће то учинити. Тада је Влада Србије пристала да потпише правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа са тзв. Косовом.
Албанска демонстрација силе на северу КиМ има подршку ЕУ и САД, што ће приштинске самозванце охрабрити да и даље вуку овакве потезе. Још једном је, можда снажније него икада раније, показано да су процес придруживања ЕУ и одбрана суверености Србије на КиМ неспојиви и да су преговарачки процес под покровитељством ЕУ, као и сви из тога проистекли споразуми, били огромна грешка. Зато је права адреса Србије за покретање међународне акције Савет безбедности УН и Генерална скупштина УН, инстанце које владе Србије заобилазе већ десет година. Ако српске власти заиста мисле да ни на који начин – а не тек декларативно – неће признати тзв. „Косово“, сада је крајњи тренутак да то покажу – тако што ће опозвати све по Србију опасне споразуме потписане изван правне основе коју зацртава Резолуција 1244.
