Душко Марковић је у праву када примјећује да ми не “живимо у нормалном политичком и друштвеном амбијенту”.
Јер, да живимо у таквом амбијенту, он не само да не би био саговорник “најчитаније дневне новине” на тему избора директора црногорске полиције, већ би био један од оптужених за морално и материјално разарање и криминализацију политичког и друштвеног амбијента. Абнормално је стање у криминализованом полицијском сектору које је креирао Марковић са својом партијском кликом, али не мање је абнормалан покушај његове медијске рехабилитације као “релевантног” саговорника, након свега што данас знамо.
Марковићев надимак “црна кутија” аутократског режима, сасвим му пристоји, јер свједочи о тешкој несрећи које је претрпјело црногорско друштво којим је “преподобљени” Марковић (ко)пилотирао заједно са Милом Ђукановићем и осталом разбојничком посадом.
Многи људи нису преживјели суноврат у провалију, док ће остатак овог друштва морати да живи са трајним траумама њиховог тродеценијског лета изнад кукавичјег, а некада давно орловског гнијезда.
Једина сатисфакција оштећеним животима у ненормалном друштву могла би бити колективно суђење у великим импровизованим судницама гдје би се оптуженици у специјалним кавезима суочавали са правдом и истином. До сусједне Италије су својевремено са црногорске обале стизали глисери крцати цигаретама, а сада би из тог правца могле доћи и неке занимљиве идеје из области јуриспруденције.
Пленум 083
Извор: Фејсбук
