У архивској грађи блаженопочившег патријарха српског Варнаве (Росића) чувају се, између осталог, честитке муслиманских верских великодостојника, муслиманских првака, интелектуалаца и грађана, а поводом његовог избора и устоличења у трон поглавара Српске православне цркве у априлу 1930. године. Једно од тих писама припада чувеном Мухамеду Тајибу Окићу, утемељивачу модерних исламских студија у Републици Турској, познатог и као „учитељ учитеља”.
Мухамед Тајиб Окић, рођен 1. децембра 1902. године у Грачаници у Босни и Херцеговини, преминуо 9. марта 1977. године у Турској, стекао је велики углед и ауторитет научним радом и професорским ангажовањем на престижним турским теолошким институцијама: Факултет исламских наука на Универзитету у Анкари, Виши исламски институт Селџук Универзитета у Конији, Виши исламски институт у Ерзуруму и Факултет исламских наука Ататурк Универзитета у Ерзуруму.
У медијском пространству Босне и Херцеговине могу се пронаћи многи текстови у којима се величају дела Мухамеда Тајиба Окића, за кога се везује не само учешће у оснивању модерних исламских образовних институција у Турској него и његов труд на изградњи научних дисциплина и катедри на којима су стасала нова поколења познатих турских муслиманских теолога и научника.
С обзиром на то да је Мухамед Тајиб Окић по речима Хамзе Лавића, архивара у Гази Хусрев-беговој библиотеци, „један од најистакнутијих бошњачких учењака и интелектуалаца”, објављеним у турској новинској агенцији Анадолија, онда се његово писмо патријарху српском може сматрати драгоценим доприносом не само бољем упознавању личности овог познатог теолога, историчара, филозофа, оријенталисте, правника и књижевника него и бољем разумевању историје односа између православних хришћана и муслимана на западном Балкану.
Ваша Екселенцијо,
Неизмерно сам радостан, што је Његово Величанство учинило овако срећан избор, поставивши Вас Превишњим Указом за духовног шефа наше све браће Православних.
Стога Вас молим, Преузвишени Господине, да изволите примити моје најсрдачније честитке уз доброжелатељство за Ваш дуг и срећан живот, здравље и задовољство.
Неизбрисиви су они лепи утисци, које сам стекао у лету 1924. године, када сам имао срећу да Вас упознам и с Вама подуже разговарам у Вашему Двору у Скопљу.
Ти утисци о Вашој високој спреми и Вашим великим одликама дају ми највеће гарантије, да ћете Ви са тога високог и одговорног места наставити Ваш рад на ширењу братске слоге, љубави и верске трпељивости између браће Срба Православних и Правоверних.
Ја Вас молим, да ми простите што сам Вам се, заокупљен студијем, до сада ретко јављао и да изволите, Екселенцијо, стећи убеђење о мојему дубокоме поштовању.
15. 4. 1930. год.
Париз,
с. р. Мухамед Тајиб Окић
Др Александар Прашчевић
Извор: Политика
