Једни сматрају да шта год Русија да заузме, биће моћна земља на истоку чију благонаклоност треба већ сада куповати или макар умањивати њену злу памет, а други да Русија неће стати са Украјином и да је очекивање да ће се Владимир Путин заситити једном када Кијев или чак Лавов буду под његовом контролом илузија
Западни званичници, бивши, садашњи, и можда будући, су у последњих месец дана давали низ изјава о томе шта је чинити са подршком Украјини, НАТО-ом, Европом, нуклеарним оружјем. Свака изјава је сустизала ону претходну, а пре две недеље је руски јавни сервис РТ пустио снимак разговора највиших официра немачке авијације, Луфтвафеа, до којег су дошле руске обавештајне службе. Сви ови потези вербалних акција и реакција нам откривају да Европа клизи у рат са Русијом због Украјине и да, док неки виде опасност и разумно желе да се сакрију, пратећи изреку Соломонову из Библије (27:12), други прате савет једног од највећих дипломата свих времена, Шарла Мориса Таљерана, да државници треба да препознају неизбежно и пожуре његов долазак.
Но, шта је неизбежно а шта је разумно? Неизбежно је да Украјина падне уколико западни савезници не почну да јој шаљу много више оружја него што то сада раде. И несофистицираног попут метака и граната, и високотехнолошког попут дронова, авиона, и пројектила. Шта је разумно за учинити из перспективе Запада када се суочи са том неизбежношћу? То зависи од очекивања тога шта следи након руске победе. Једни желе мир, и да се он што пре деси. Шта год Русија да заузме, она ће бити моћна земља на истоку, чију благонаклоност треба већ сада куповати, или макар умањивати њену злу памет. Други сматрају да Русија неће стати са Украјином, и очекивати да ће се руски председник Владимир Путин заситити једном када Кијев или чак Лавов буду под његовом контролом, је илузија идентична оној којом се замајавао британски премијер Невил Чемберлен када је удовољавао Хитлеру. Након Украјине, следи молдавско Придњестровље, можда и цела Молдавија. Можда би Мађарска онда дозволила прелаз руским трупама до Србије, где би могле да се угнезде и помогну аспирације српских националиста за присаједињењем, тј. повратком извесних територија, што би запалило охлађене али не и замрзнуте конфликте на Балкану. А за пет година, можда би се Русија усудила и да нападне неку од прибалтичких чланица НАТО-а, Естонију или Летонију или чак Финску, јер НАТО-а можда неће ни бити до тада.
Европа и Трамп
У јеку америчке предизборне кампање је републикански кандидат Доналд Трамп изјавио 10. фебруара на једном предизборном скупу да, у случају да Русија нападне неку европску чланицу НАТО-а, се он не би обазирао на пети члан повеље НАТО-а и Америка не би учествовала у том рату. Ова изјава је престравила све Европљане, сем француског председника Емануела Макрона, који се, у духу Де Гола, залаже за европску сувереност, што предвиђа Француску као предводницу континента. Ако се Америка повуче из НАТО-а, и повуче свој нуклеарни штити, да ли би Француска могла да ускочи у ту улогу? Вероватно не, јер наспрам руских 5.880 нукларних бојевих глава, Француска има свега 290. У оба случаја, сасвим довољно да се униште и европски и руски градови, али ипак се надмоћ Русије види и у томе. То није спречило француског председника да спекулише како би се француски штит могао проширити на остатак Европе. У Немачкој, испрепаданој Трамповом изјавом, министар одбране Борис Писторијус се надовезао на Макронову понуду, а медији су се недељу дана бавили том темом. Једини којег ово није дотакло и који није имао никакву реакцију на ово стратешко питање је канцелар Немачке, Олаф Шолц. Под њим, Немачка као да се ни не упушта у разматрањ шта ће бити буде ли Трамп победио на изборима у новембру.
Разматрања о европским нуклеарним бомбама су пала у други план када се повела, још једном, дебата о помоћи Украјини. Украјина моли Немачку да јој пошаље пројектиле „Таурус“, којима би могла да дејствује против руских циљева. Британија и Француска су већ послале сопствене пројектиле, „Стормшедоу/SCALP“. Американци од октобра 2023. Украјини шаљу своје АТАЦМС пројектиле. Зашто је Немачка уздржана? Изнервиран месецима запиткивања и притисака, Олаф Шолц је децидирано одбио могућност слања „Тауруса“. Он тврди да би то Немачку претворило у директног учесника рата у Украјини, што је за њега недопустиво. Али ако Американци, Британци, и Французи већ шаљу пројектиле, а очигледно Русија не напада те земље, нити прекида дипломатске односе с њима, зашто би се то десило Немачкој ако учини исто? У понедељак 26. фебруара је Шолц дао свој одговор. Оно што Британци и Американци раде у вези са циљањем и вођењем пројектила, Немачка не може да ради. Немачки војници не могу да учествују у таквим операцијама, ни из Украјине, ни из Немачке. Тиме је Шолц одао да војници његових савезника јесу у Украјини и да седе за контролама или поред контрола пројектила, и изазвао њихов бес и неверицу. Бивши британски министар одбране Бен Волас, и један од кандидата за место следећег генералног секретара НАТО-а, је рекао да је Шолц „погрешан човек на погрешном месту“, а медији су јављали о много оштријим оценама из поверљивих дипломатских кругова, укључујући и спекулације да је Шолц руски агент. Из Шолцових изјава Москва није сазнала ништа што већ није знала, што је показала свега четири дана касније.
Тридесет осам минута бруке
Првог марта је уредница руског канала РТ, Маргарета Симоњан, поделила на својим друштвеним мрежама аудио-снимак који су јој послали њени „другови у униформама“, што је инсинуација на руску војно-обавештајну службу ГРУ. На снимку четири висока официра немачке авијације, Луфтвафеа, дискутују о могућностима „Тауруса“. Један је био Инго Герхарц, инспектор, што ће рећи начелник Луфтвафеа, бригадни генерал Франк Грефе, шеф одељења за операције и вежбе, и двојица официра који су представљени само презименима, Фенске и Фроштет. У разговору од 38 минута, немачки официри расправљају о могућностима „Тауруса“ у Украјини, и нарочито о томе да ли би се њиме могао уништити „мост на истоку“, што је вероватно референца на керчки мост, који повезује полуострво Крим, под руском окупацијом са краснодарском облашћу Русије. Симоњанова је у својој објави снимка само ставила кратак коментар да у снимку немачки официри разматрају „како ће бомбардовати кримски мост“, у футуру, као да је то њихова намера. Аутентичност снимка су касније потврдили немачки званичници.
Преслушавање снимка међутим, показује да официри нису планирали напад, већ су спремали кратак брифинг за министра одбране Писторијуса, како би га упознали са свим могућностима и потенцијалом „Тауруса“ у украјинском контексту. Официри су у разговору сумњичави према идеји да би се „Тауруси“ могли технички прилагодити украјинским летилицама за мање од осам месеци, али да би решење могли да буду Британци, чији војници су на терену, у Украјини, како експлицитно прислушкивани Немци спомињу више пута у току разговора. Герхарц у једном тренутку спомиње и „много људи у цивилу са америчким акцентом“, што је референца на америчке било војнике било инструкторе међу Украјинцима. Немачки официри су посветили добар део разговора и политичкој квадратури круга, како да „Тауруси“ заврше код Украјинаца и ови их употребе, а да Немачка није никако укључена у то. Решење није изнађено, а један коментар инспектора Герхарца показује да има разумевање и чак уважавање за свог министра Писторијуса, али да му мотиви канцелара Шолца остају непознати: „Нико не разуме зашто федерални канцелар блокира ову испоруку“. Додатно питање је и зашто су Руси решили да пусте снимак у јавност који само може да избламира Шолца, који је најумеренији западни политичар, макар што се тиче Русије.
Главни Шолцов страх од „Тауруса“ у украјинским рукама је да би Украјинци њиме могли да гађају и Москву, будући да има домет од чак 500 км, што је двоструко више од англо-француског „Стормшедоуа“. Како би се то могло предупредити? Једна опција би била да „Таурусе“ контролишу немачки војници, али то је Шолц апсолутно искључио. Друга је да га контролишу Украјинци које би Немци обучили, али Шолц одбија да преда контролу над „Таурусима“ Украјинцима. Трећа би била да се „Тауруси“ предају неком од западних савезника, нпр. Британији, те да они раде с њима шта већ раде са својим пројектилима. С тим циљем, а и да би се изгладила двострука немачка бламажа одавања британских операција, у посету Берлину је дошао министар спољних послова и бивши премијер Дејвид Камерон. На конференцији за медије са немачком колегиницом, Аналеном Бербок, цаклило се од умиљатих речи подршке и савезништва. „Драги Дејвиде“, „драга Аналена“. За све време, Олафа Шолца речју нико није споменуо. Камерон је пак, споменуо могућност размене, у којој би Немци њима дали „Таурусе“, а Британци Немцима „Стормшедоу“, и на тај начин Немачка би се решила и канцелареве стрепње а Украјина би добила пројектиле. Шема је слична оној којом је Немачка пребацила своје „Леопард 2“ тенкове Пољској пре годину дана. Бербокова је подржала Камеронов план. А канцелар Шолц, који је одавно у јако лошим односима са њом, је узвратио да се ништа неће променити гледе „Тауруса“, јер је одлука његова и само његова.
Унутрашњи удар на Шолца
На то су високорангирани колега Бербокове, Антон Хофрајтер из Зелене странке и Норберт Ретген високорангирани члан опозиционе Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) заједно објавили чланак у „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ насловљен „Катастрофални дефетизам Олафа Шолца“. Садржина чланка се може наслутити из наслова. Нечувено је да високи функционер партије која је члан владајуће коалиције и високорангирани функционер опозиције нападну канцелара заједно тако отворено, тако јасно. Председник Француске, с којим је Шолц такође у изузетно лошим односима, је изјавио да су они који су говорили „никада, никада, никада“ за испоруку авиона, тенкова, пројектила, и који су на почетку рата пре две године Украјини нудили шлемове, на крају попустили. То је директна прозивка Немачке под Олафом Шолцом. Раздор „Семафор“ коалиције је општепознат, али ово је криза која је оголила канцеларову неспособност као политичара и државника, којег не поштују ни у сопственом кабинету, ни у војсци, ни међу савезницима у Европи. Чак ни међу Немцима, који се, по анкетама слажу са канцеларовом одлуком, ни он ни његова Социјалдемократска партија не уживају подршку. Наспрам 58 одсто оних који се слажу с његовим обазривим пацифизмом, СПД је и даље на свега 15 одсто подршке, а европски парламентарни избори су за три месеца. Очекује се страховит неуспех умерене левице оличене у Шолцу широм Европе, након чега би морало да се постави питање његовог вођства, чију је процену Таљеран дао још пре двеста година: Дипломата који каже „да“, мисли „можда“. Дипломата који каже „можда“, мисли „не“. А дипломата који каже „не“, није никакав дипломата.
Мирко Даутовић
Извор: Нови Магазин
