Изграђивање друштва толеранције и међусобног поштовања често је мукотрпан, маратонски посао
Често се говори о подјелама у Црној Гори, о диобама по етничким и вјерским основама, па и о одговорности коју, по том питању, носе вјерски лидери. Подстакнути неким разликама у историји, обичајима и мотивима политичких окупљања, неки млади људи екстремно и бучно показују како се разликују од других. Мала је разлика између унапређења и чувања сопствене традиције на једној страни, и прављења неугодности комшијама и суграђанима који не дијеле твој колективни идентитет, на другој. Ту разлику често направи интонација, погрешан избор времена и начина, када ћеш и како изразити оно чему ти припадаш. Отуда је изграђивање друштва толеранције и међусобног поштовања, често, мукотрпан, маратонски посао. Библијска формула, по којој треба савладати самог себе, више и прије неголи оног другог, златно је правило које је љепше и лакше рећи него га примијенити.
Ипак, у мору провокативних пјесама, колумнистичких реконструкција геноцида, разоткривања мистерије ко је кога први истријебио, графита са криминалним потписом, али и болних комеморација на неистражене трауме нашег времена (злочин у Штрпцима, мартовски погром Срба на Косову, бомбе на дјецу Мурина и Газе) – свједочимо и одређеном труду вјерских проповједника да пошаљу поруке мира и разумијевања. Међутим, између њихове добре воље да се састану и да поруче како морамо и умијемо живјети заједно, и ушију јавности – често се испријечи резон „узвишеног“ новинарства, по коме није вијест миран човјек наспрам агресивног пса, него: агресиван човјек! Што ће рећи: догађаји везани за мирне људе неће бити у центру уредничке пажње.
Звучи крајње невјероватно, али је болна истина, у данашњој Црној Гори, оптерећеној наративима разлика и сукобљавања, угледним и искусним новинарима „и није нека вијест“, када поп и хоџа сједе заједно и сатима говоре о додирним тачкама ислама и хришћанства?! И то не било који, случајни пролазници, него званични функционери институција као што су Мешихат исламске заједнице у Црној Гори и Митрополија црногорско-приморска СПЦ. Част уваженом изузетку, Јавном сервису РТЦГ, овај сте догађај (Дијалошка трибина под називом „Колико се познајемо“, одржана у парохијском дому цркве Светог Ђорђа под Горицом 13. фебруара ове године, уз учешће архијерејских намјесника Митрополије, и двојице секретара Мешихата), на другим цивилним медијима у Црној Гори могли пронаћи уз помоћ микроскопа и рударског рада на интернету. Хоћу рећи: није га било ни близу мјеста за упечатљиве наслове.
Моју недоумицу по овом питању покушао је да одагна познаник, дугогодишњи уредник једне новине, који ме је подсјетио на новинарски стандард: шта то чини једну добру вијест. Питао сам га, да ли бисмо ми, хоџе и попови, доспјели на неко насловно мјесто да смо се на тој трибини, не дај Боже, потукли? Одговорио ми је: наравно да би. Шта ја то не разумијем? Новинари, медији које подразумијевамо као носиоце истине и објективности, на чија питања смо дужни да одговоримо „у поноћ и у подне“, када њихова уредништва нађу за сходно, и када намиришу оног човјека који се спрема да нападне пса – сада стоје ћутњом заливени када двије институције покушавају да пошаљу поруке помирења? И то двије институције, које су, неријетко, баш од тих истих новина „препознате“ као одговорне за ширење неспоразума и немира. Свака оштра ријеч вјерских учитеља региструје се као у каквом софистицираном сеизмолошком заводу. И треба. Али зашто није тако и са оним ријечима мира и љубави, којих има много више и које долазе из истих тих уста? Не бих овдје да тумачим шта је пастирска строгост и родитељски пријекор, описан у светим књигама свих монотеистичких религија присутних на простору Црне Горе, и да некоме додатно цртам како и зашто проповједник Божије љубави може говорити понекад и са срџбом. Умјесто тога питам се, како и преко кога, путују до нас и између нас, поруке љубави, наде и вјере? Дођу до тамо неког уредника, и он каже: досадно! Или: ма није ми то нешто за данас! Треба ми мало вриске и ватре!
Може се неком учинити да претјерујем, али – нека ми не буде замјерено, мало сам анализирао медијску понуду наших новина и портала у претходна два мјесеца. Свјетлосним годинама далеко од намјере да будем уредник тих гласила, питам сљедеће: да ли је неко од вас који ово читате видио вијест да су 2. јануара испред Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, симболично и скромно, заједно ручали представници СПЦ, Римокатоличке цркве, Исламске заједнице у ЦГ, Јеврејске заједнице у ЦГ и представници градских власти? И да су са тог слупа послате поруке мира, заједништва и бриге о социјално угроженима?
Да ли је ико од читалаца овог текста чуо (за) дирљиви говор имама беранског Рахима Муратовића, над одром свога пријатеља беранског православног свештеника Драгана Ристића, недавно 27. фебруара ове године. Ефендијин говор пун љубави и вјере у присуству двојице православних владика и толиког свештенства. „Не прихватам да ико више жали од мене, осим ожалошћене породице, за покојним свештеником“, казао је хоџа.
И коначно, имам питање: колико је медија, који прокламују грађански мир, и који „ратују“ против вјерског фанатизма, пренијело вијест да су представници четири традиционалне монотеистичке вјере, током посљедњег дана фебруара, заједнички засадили по једну маслину (симбол мира између Бога и људи) испред сваког вјерског објекта широм Подгорице? Од стотинама година старе цркве Светог Ђорђа, преко исламске и католичке богомоље, до мјеста гдје ће тек бити изграђена нова синагога.
Вијести о ова четири лијепа и важна догађаја биле су ријетке и маргинализоване, али сте зато, чим отворите своје очи и телефоне (разлика међу њима готово да више не постоји) могли да слушате и читате о пријетњама, пребројавањима, саопштењима, реаговањима, заставама и пјесмама. И шта сад да радимо? Да ми свештеници и имами будемо још бољи и врједнији, то нам је у опису посла, и тим императивом живимо. Да народ буде образованији по питању своје и туђих вјера, то би свакако било пожељно. Али ако господи аналитичарима, уредницима и репортерима скренеш пажњу да је њихова селективност и јасан предумишљај у избору вијести – опасна имуна болест цијелог друштва, добићеш опомену да се мијешаш у уређивачку политику. Па још ако носиш мантију – нећеш проћи без инквизиторског звања.
Мени је јасно да постоје критеријуми за одабир мање или више занимљивих вијести. Исто тако поштујем уређивачку слободу, посебно оних медија који не живе о трошку свих грађана, него их финансирају приватне адресе. Али постоји општа одговорност за нешто што се зове друштвена атмосфера и њено, па буквално се може рећи – креирање. Путем наслова, поднаслова и фотографија. А ево видимо и путем игнорисања и заобилажења онога што тежи миру и толеранцији, а што је многима тако досадно.
Гојко Перовић
Извор: Вијести
