Историја ми служи да говорим о времену данас, о властитом народу који је направио ужасно зло. Филм је мој алат да кажем – Опростите у име мог народа. Док неко не клекне у Јасеновцу у име хрватске државе, нема опроста. Ја овим филмом скидам усташку кошуљу са себе, рекао је редитељ Лордан Зафрановић.
Редитељ филмова „Окупација у 26 слика“, „Пад Италије“, „Муке по Мати“, „Крв и пепео Јасеновца“, тренутно монтира ново остварење „Дјеца Козаре“ (Златни рез 42) о логору Јасеновац, а данас је одржао на ФЕСТ-у мастер клас на коме је говорио о начину снимања, теми зла којој је посветио готово читав свој опус, страдању редитеља током политичких превирања и односима у региону данас.
– Ми смо врста патника унутар цивилизације која није слободна и ја уз помоћ филма покушавам да изађем из тога. Мени је филм од 1961. године пријатељ који ми даје одговоре на оно што ме интересује. Када нешто желим да испитам, укључим камеру. Ми филмски умјетници смо увијек као у војној формацији, у својеврсном опсадном стању и без генералског става не можете да се изборите са, рецимо, 175 глумаца колико их имам у новом филму – истакао је познати синеаста.
Јасеновац – болна тема читаве Европе
Од осамдесетих година чека на филм „Дјеца Козаре“ и са великом упорношћу је стигао до осам сати снимљеног материјала који сада треба да претвори у два – два и по сата играног остварења: Тема зла и тема Јасеновца јесте велика одговорност не само због овог народа у коме нема фамилије без тих стравичних несрећа, то је болна тема читавог овог подручја па и цијеле Европе.
Зафрановић се присјетио своје прве посјете Јасеновцу:
– Ми о Јасеновцу нисмо имали појма. Комунистичка власт је због братства и јединства то скривала и ја сам случајно дошао до тог подручја. Снимали смо документарац и ушао сам у тај логор. Седам – осам дана смо били болесни од свега тога што је човјек тамо починио. Радио сам тада „Муке по Мати“, социјалне филмове и онда сам рјешио да морам да ставим филм у службу истраживања тог зла, јер нема друге теме. И онда је почела мучна и опасна игра са том темом јер су разне стране имале потпуно супротно становиште.
Признао је да га од тада та тема не напушта:
– Годинама сам истраживао Јасеновац и доста сам страдао и због документарца о Јасеновцу и осталих филмова које сам радио. Морао сам да промјеним државу и дан данас немам своју земљу. Сматрам да се ништа није промјенило од 1941/1942. и мислим да су у мом филму дијалози појединих ђавола рата, који су на моменте врло симпатични и драги, а онда стравични, убојитији од било ког ножа унутар неке сцене.
Из угла данашњег тренутка Зафрановић размишља да на уштрб призора зла примат да дијалозима „због савремености о чему ти јунаци говоре, о држави и државама“:
– Ја се у овом филму бавим темом на који начин се развија зло код најобичнијих људи. Шта је то што зло покрене у појединцу и шта га покрене масовно? Ја сам био свједок 1991. године да су моји сусједи – мали трговци, породични људи – обукли униформу, промјенили се и постали зли. Ако успијемо да се то препозна у овом филму, ми смо направили велики корак напријед. Сви су добри у почетку и све се брзо окрене.
Наглашава да његов филм може да се одвија данас у било ком граду:
– Имам један кадар у коме онај који вјеша жене, говори да ће бити створитељ слободне Европе. Ја схватим да је слободна Европа у жици, да смо ми сви унутар жице. Овај филм, када скинете жицу, може се дешавати у сваком граду, свакој улици, у сваком стану. Говоримо о људима. Када сам видио документацију осјетио сам се пониженим што припадам људском роду због зла које је направљено и метода којим се зло спроводи, а чине га наши мали сусједи.
Терен за зло је спреман
Примјећује да зло траје генерацијама.
– Двадесети вијек је почетак ударничке пропаганде, мржње и изазивања зла. Остале су страховите ране, међу којима је и Јасеновац, које оптерећују генерације и генерације. То је будуће зло. Није убод ножа само када је почињен, већ расте са годинама, од уста до уста, стварањем митова. Употребом тих митова у пропагадне сврхе залуђују се читави народи и само је довољан мали фитиљ и све креће. Погледајте те фудбалске утакмице. То је на танкој жици да пукне. Пуцало је и 1991, али сада је ситуација некако спремна. Терен за зло је спреман.
Очекује да ће „Дјеца Козаре“ изазвати бурне реакције, али га то не брине:
– Важно ми је да се направи филм о времену данас. То је савремени филм о стању духа данас, о опасности које се могу десити преко ноћи и данас. Историја ми служи да бих говорио о времену у коме живим, о својим страховима. Ја говорим о свом властитом народу који је у једном тренутку починио ужасно зло. Ја сам свједок тог зла, а имам алат који се зове филм и који покушавам употребити да бих рекао – „Опростите у име мог народа, свјесни смо тога шта смо направили“. Док неко не клекне у Јасеновцу у име хрватске државе, нема опроста. То хоћу да кажем. Ја скидам усташку кошуљу са себе преко овог филма. Ја немам другог алата, ја нисам политичар. Ја руководство Хрватске стално на то подсјећам где год могу, али нешто је ту запело од 1945. и то стоји стално. Овај филм је мали прилог у име мог народа, који ме је школовао, па је ред и да му нешто вратим, ако могу.
Зафрановић је рекао да послије овог филма нема даље, јер не постоји веће теме од Јасеновца:
– Мислим да ово може да буде завршни ударац са моје стране. Неко ће можда наставити након тога, али ја више не. Нема шта више ни у форми ну у теми. Сва енергија је ушла у овај филм и он ће трајати наредних сто година – каже Зафрановић, преноси РТРС.
Извор: Глас Српске
