Греси и пороци су честа тема у уметности и популарној култури, и у томе нема ничег чудног, јер су они важан део наших живота, наших свакодневних односа, самоспознаја, дилема и суочавања, нашег свакодневног трења са светом, људима и самима собом. Грех је кад промашимо, порок је када залутамо, рећи ће неко, али се увек поставља питање шта смо то промашили и у односу на шта смо залутали? У томе је донекле и привлачност грехова и порока, чије упражњавање или представљање (што у контексту уметности увек треба разликовати) подразумева преиспитивање, „зачикавање“, проверавање важећих, доминантних друштвених норми. Греховима и пороцима преиспитујемо границе, и у себи и ван себе, испитујемо отпор друштва, других људи, искушавамо приврженост и љубав других, па и критеријуме којима су нас учили, свега онога за шта смо учени да је вредно.
Млад човек се суочава са грехом и пороцима када почне да се суочава са оштрином, непробојношћу и непредвидљивошћу спољашњег света, али и са дубином и непрозирношћу унутрашњег. Он има потребу да испитује границе, и спољашње и унутрашње, да проширује искуство, да се самопотврђује, па и потврђује своју вредност и јединственост упркос свему. Он жели да доживи и проживи, а не само да буде пука копија, која ће само испуњавати задато, следити трасирано. То води расту и развоју, сазревању, али и странпутицама, које могу имати различите облике и исходе.
Често се говори да је савремена популарна музика, нарочито она најпопуларнија код најмлађих генерација, у различитим варијацијама хип-хоп, треп и дрил образаца, потпуно обележена тематизацијом, па и прослављањем порока и порочности, да је то њена бит. Усредређена на материјално стицање, статусне симболе, сексуалну моћ и друштвену доминацију, не само по цену, него чак и по дефиницији путем преступничког деловања, она одражава друштвени и културно контекст позног капитализма, а који, као и све што је позно, подразумева радикално довођење у питање до тада важећих вредности и норми. А где је преступ, прекорачење, фокус на материјално, где је златно теле попето на пиједестал, а телесно уживање и овоземаљска замена за сваки други смисао, ту се увек отвара простор за грех и за порочност, али и њихово рефлектовање, тематизацију, па и медијатизацију, односно претварања представа греха и порока у посебан медиј комуникације, којима се посредују одређене поруке од важности за конкретно друштво у конкретном тренутку.
И наравно да овде постоје веома различити приступи греху и пороцима, где нипошто не можемо говорити о једнообразности. За једне грех и порок су само спектакл, средство спектакла, за неке готово квазиидеологија која вредности макросоцијалног миљеа замењује микросоцијалним, односно вредности одређене друштвене групе (друштво из краја и слично) ставља испред општедруштвених вредности које се виде као непостојеће, превазиђене, репресивне или лицемерне.
Дакле, поред чисто потрошачки усмереног спектакла и микросоцијалне интеграције, може се говорити и о онима који просто рефлектују стварност у којој живе, без улепшавања и прилагођавања пожељним обрасцима, без глорификовања али и без осуде. Код неких се опсервација, па чак и привид спектакла преплићу са мотивацијом разобличавања лицемерја доминантних друштвених слојева, као својеврстан „шамар друштвеном укусу“. Наравно, постоји и она музика која осуђује, проблематизује, преиспитује ову усредсређеност на материјалне (псеудо)вредности, робне марке, брз секс и површне односе, дрогирање, насиље, а подразумева се да ове разлике нису апсолутне, да се различити приступу могу наћи код истих аутора и да саме песме често носе изразиту амбиваленцију у рецепцији и вредновању феномена којима се баве. Ипак, најинтересантнији и најрелевантнији су они хип-хоп и треп аутори који тематизују порочност кроз (истински или симулираи) доживљај и искуство таквих стања и настројења, без експлицитне осуде, али са указивањем или представљањем њихових импликација, било значењских или егзистенцијалних.
Већ сам писао о делу Ђорђа Чаркића екс-Клинца, које нуди раскошан распон у третирању тема греховности и порочности, од спектакла и неутралног сведочења, до озбиљних и дубоких самопреиспитивања или рефлексија одређеног начина живота и одређених вредносних система на друштво и појединце. Неке његове песме носе атмосферу дубоке меланхолије, отупелости и отуђености која обележава уроњеност у порочност и греховност, а заправо уроњеност у „свет овај“. Чаркић зато често преиспитује сопствену грешност, прозивајући сам себе као отелотворење зла самог, призивајући Бога и примећујући удео демона и ђавола у у свету обележеном палошћу.
И није Чаркић једни који греху не прилази спектакуларно, афирмативно или осуђујуће и морализаторски, већ нас кроз сопствено искуство и доживљај грешности води ка спознаји наше уроњености у свет обележан палошћу, искривљен у односу на оно што би свет требало да буде, свет који је сам по себи простор порока, порок сам, где и демони имају свог удела, а где је излаз пре у вапају, жудњи него у истинском виђења светла на крају тунела или усвајању одређеног обрасца вредновања који би нас до те светлости довео. Уроњеност у овај свет нас отупљује, анестезира, обесвешћује, обезличава, а демони су одраз нашег страха од сопствених порива, туђе необјашњиве и немотивисане злобе, али и отелотворење осећаја да нешто управља нама, да нама руководи и нагони нас да радимо нешто што иначе не бисмо радили. Данте (Матеја Јеремић), на пример, у песми „Демони нису црвени“, нуди читав списак облика у којима нам се појављују „демони“, односно искушења, јасно их доводећи у везу са друштвом које нас учи да будемо „похлепни и алави“ и нашим поривом да „бежимо до живота“, и то све без дистанце и доцирања, него у првом лицу и са болом у гласу, који одражава приличну меру култивисане бриге за себе и за друге, жеље за превладавањем стања закочености и дезоријентисаности, али и избегавањем погрешних начина да се са њима суочимо.
Мрачнији, (ауто)деструктивнији од Дантеа, на младој сцени је Танатос (Милан Одовић), као и Shamar (Матеја Галетин), такође особен аутор, са којим често сарађује. У њиховој музици све је увек на ивици, мрак увек вреба, увек се може прећи граница без повратка. У Танатосовој музици главна тема је зависност, у најширем и готово метафизичком смислу речи, која у речима и звуку готово материјализује стање зависности од овог света уроњеног у палост, а која неминовно води ка смрти, дезинтеграцији личности или демоноликом обезличавању.
Најдубља рефлексија ове теме досегнута је за сада у његовој песми „Последња ноћ“, са врло суптилно третираним али сасвим јасном темом фаустовске продаје душе ђаволу, једне истинске последње ноћи за личност свакога ко се преда бујици и пасивности палог света, терору пале твари и са њим упареним, и још драстичнијем, терору нашег самољубља, којим своје адамовско блистање претварамо у луциферски кез, који води тријумфу смрти, а што не би смело да буде наше људско назначење. Ови су само неки примери урањања у теме греха и порочности у нашој младој популарној музици, а које не треба олако схватити, јер итекако има шта да нам каже о тренутку у ком живимо, његовом истинском лику, али и о истинском лику наше људске ситуације, а који може бити превладан дамо опредељењем за живот и светлост, а никако за смрт и мрак палог света, за зачараност сенима сопствених страхова, самовоље и егоизма, које неки од ових песама тако успешно и упозоравајуће сликају.
Владимир Коларић
Извор: Компас
