Можда се рушењем капеле на Ловћену, давне ’74. учиње да је та геометрија покоравања од авалског Жрнова до Ловћенског престола описала свој магијски круг разградње српског православног жића, но не деси се, још
Ове 2024. Кад се навршава пола вијека од рушења ловћенске капеле, ваља се погледати иза себе, догодили су се бројни потреси и искушења, битка још траје и изгледа да никад теже није било. Но, можемо увидјети и бројне парадоксе историје. Један од њих је да је у тих пола вијека брига за Србе на њиховом културном и историјском простору – од Охрида до Трста, и од Сент Андреје до Херцег Новог – која је долазила из нововјековног политичког центра нашег народа Београда, била прије маћехинска него мајчинска, прије расипничка него домаћинска и жалостан што морам рећи; прије издајничка него државничка. Примјери су бројни, почевши од економске девастације српске привреде, села и индустрије, константног осиромашења и распродаје српских државних ресурса нарочито посљедњих тридесет година до осипања и потпуног нестанка Срба из Хрватске, сталне угрожености и пријетње по опстанак Републике Српске, неуставна предаја Косова и Метохије, признавање македонске расколничке секте и предаја српских светиња у Сјеверној Македонији које су сама срж српске духовности и гле, као наш темељ, спадају и у темељ европске духовности и умјетности, као освјетљујући и надахњујући зрак ране ренесансе.
Без обзира на идеолошка обиљежја власти у Београду, она има континуитет у свом антисрпском дјеловању најмање од 1945. Но, није предвиђена посебна анализа сваког случаја издаје појединачно. Издаја се никад не може изучити до краја, поготово у српском случају, она цури и липти, док год нас је. Бити Србином кроз историју значи у правилу бити оскрнављеним од пуног историјског потенцијала и значења – јер пуни капацитет значио би апсолутну негацију свих генерисаних групација у окружењу.
Пројект осамостаљења Црне Горе 2006. Доживјели смо као један у низу болних захвата на ткиву српског бића. Заиста, монтенегрински инжињеринг као насилна фузија комунистичко – фашистичког насљеђа, псеудолингвистике и религијске мимикрије у циљу генерисања још једне групе са усвојеном технологијом нације – језиком, Црквом и именом – са свим пратећим инструментаријем опслуживаним по приоритету из ресурса партије која је узурпирала државно опште добро. Али…
Дугогодишњи неприкосновени владар Црне Горе, политичко чедо Слободана Милошевића и као такав, близанац актуелног Предсједника Србије Александра Вучића имао је баш као и овај потоњи, сличан политички пут. Од српског екстремисте и јуришника на Дубровник до црвенохрватства, од самоуправљача и џемпераша до мегатајкуна и отимача државне имовине. Милов Дубровник и србовање веома је слично Вучићевом ратном путу и крвној конверзији сто за једног. У оба случаја државна инфраструктура постала је партијски односно лични сервис, држава – лична замјеница.
Шта је посебно чудно у односу Србије и Црне Горе, до недавно разапете између ова два близанца? Док год је српски политички центар Београд имао утјецај на одређене политичке субјекте у Црној Гори, у заједничкој држави до 2006. али и послије референдума, јер је ријеч о истим политичким сателитима, некад Слободана Милошевића, посљедњих 12 година Александра Вучића, Срби у Црној Гори су слабили. Поготово је занимљиво опадање српских позиција док је још егзистирала заједничка држава. Изгласавањем спорног Закона о вјероисповијести 2019. отворено је ново поглавље у историји Црне Горе. Осим што је након Литијског покрета на два пута одржаним изборима поражена политика диктатора Ђукановића и његове партије, поражена је још једна политика – политика лажних српских заступника или продужене руке београдске диктатуре Миловог близанца. Од тренутка кад су Вучићеви сателити изгубили пријашњи значај у Црној Гори, постало је јасно да они представљају тек један, исподполовични дио Срба, али што је још важније, од тог тренутка Срби су се поново нашли у власти и у институцијама, остварујући право на рад и учешће у истим. На примјеру Црне Горе уочава се једна зачуђујућа, али искуствено веома корисна чињеница која би се очигледно дала примјенити и на другим за нас Србе важним политичким ентитетима. Често контроверзно понашање Београда, још од Слобиног времена, наставља се и данас према Републици Српској. Јачање позиција Републике Српске у оквиру БиХ, колико год то звучало немогуће, можда отвара извјеснију перспективу него занос Београдом, чији владар је све само не поуздан чувар српства.
Занимљиво је и то што против црногорског курса иступају – гле чуда – и хрватска “дипломација“ која је, на челу са актуелним предсједником Милановићем, “позорно“ пратила догађања у Црној Гори и за вријеме Литија те здушно подржавала “црногорске пријатеље“ мислећи наравно на Кума Мила – али одавно и Вучићеви медији. Тако Црна Гора није по вољи ни Хрватској ни Србији, и то је добар знак да иде добрим путем. Тако, као у старо вријеме кад је неосвојена српска Спарта била свјетионик слободе, тако и данас крштена и православна, одбрањеним светињама украшена Црна Гора, нама Србима са свих страна је нада да може боље.
Стога, у овој атмосфери која се још није слегла од додјеле сретењских одликовања у Србији, и још у оку титра кричава боја косе једног од лауреата, као кад дуго гледате у сијалицу, можда би ваљало наћи можда и неко старо одликовање, неку звијезду или крст макар непостојећег реда, те овој листи разноврсних добитника српског ордења, која се изгледа сачињава с једином мишљу да се Србину огади све српско, додати и име кума Мила, као ипак на крају заслужног – као што је неспретно дијете “заслужно“ што је разбило крчаг, па се морао купити нови и бољи – што је све на крају испало како је испало, а биће још боље.
Александар Тутуш
